"БИО САМ НЕМОГУЋ, АЛИ ЗНАО САМ РЕД": Глоги о свом оцу

Он је био свештеник у пензији, а последњих шест година провео је жалећи за својим првенцем. О свом сину је увек говорио са пуно љубави, а лепе речи нису изостале ни са Небојшине стране.

Небојша о детињству

Рођен 1969. у Требињу, као син првенац свештеника Милована и мајке Милене, Небојша Глоговац је са нежношћу помињао сестру Бојану, а о свом детињству и родитељима је говорио са пуно топлине. О родитељима такође.

- Било ми је тек шест година када смо се из родног ми Требиња доселили прво у Опово, банатско село, гђе смо живели годину дана, а онда смо прешли у Панчево. У Београд сам прешао касније.

Отац је био строг према себи, па и према мени, али не нешто страшно. Знао се ред. Кад побегнем из обданишта, будем кажњен тако што не смем да изађем из куће, на пример, два дана. Нисам клечао на кукурузу, у ствари, више је мајка била задужена за те санкције. И њој скидам капу. Био сам немогуће дете. Бежао сам с другаром из обданишта, па онда, кад сву децу покупе, васпитачица се извињава мојим родитељима што ме је изгубила, а они кажу: “Ма нема потребе да се извињавате, ево њега код куће.”

Мајка је једном нашла мој џемпер поред реке и мислила да сам се удавио. Претрнула, наравно. На путу према кући нашла ме у граду и онда ми ударала ћушке све до куће. Комшије су се чак шалиле с тамошњом дадиљом. Питали је колика јој је плата, па кад им је рекла, они јој кажу: “Е, не би ни за две те плате сачувала овог поповог малог!” - говорио је глумац.

Селидбе

Селидба због природе посла његовог оца Небојши је тешко пала, али је успео да се уклопи у нову средину.

- Та селидба из Требиња у Опово, па у Панчево, била је за мене шок. Можда се тад формирало код мене глумачко зрно, јер сам пробао да се прилагодим. Да превазиђем разлике у менталитету. Основна разлика је што је Херцеговина сиромашна земља, камен на камен и понегђе плодна зараван, а Војводина је огромна и плодна, што неко рече - бациш дугме, роди капут.

Ти људи су одувек имали. Та свест о имању формирала је врсту карактера брањења иметка и стицања још већег. У Херцеговини су људи упућени једни на друге да би заједничким снагама преживели, јер скоро нико нема ништа. И ако ниси човек, одбачен си, јер ниси поштен и храбар да се нађеш ту када треба, и будеш вриједан, од помоћи, храбар или шта год већ треба да будеш.

Аутоматски си обележен и за то следи казна. А ту гђе смо стигли, гђе смо се настанили, казне су следиле за друге ствари. То је тај менталитетски преокрет, озбиљна разлика. Био сам клинац, растао сам, морао да живим и да се негде ту нађем. Сећам се да сам једном, можда годину по досељењу или мање, рекао мајци: “Ја ћу одсад да говорим бело и млеко уместо бијело и млијеко, лакше је, краће и тако се овде говори.”

А она ме тако, широко отворених очију, нежног израза, само гледала… Па шта и да ми каже? Зна да остајемо ту и да мора да се живи даље. То је била моја одлука да се прилагодим. Али та врста прилагођавања подразумевала је вероватно и посматрање и тражење врста комуникације и живота у које сам упао. Мислим да је то у мени формирало врсту схватања других, другачијих људи и начина размишљања. А то је јако потребно за глуму - рекао је Глоговац својевремено, преноси Српска.инфо.

Миловану је била велика жеља да Небојша упише теологију и веровао је да би му то много користило у каријери.

- Мој услов је био да упише и теологију. Небојша је заборавио то обећање касније. Говорио сам "боље да буде добар глумац, него лош свештеник". И даље сматрам да је завршио теологију, много би му користило у послу којим се бавио.