Извор:Фото: Јутјуб принтскрин/PetarNS
ГЛЕДАО СМРТ У ОЧИ: Филмски живот познатог српског пустолова
01.03.2024.
22:05
СЛОБОДАН Мићић био је најпознатији српски путник, авантуре које је он доживео тешко је и замислити.
Светски путник, предузетник, водитељ и почасни конзул Исланда у Србији - чувени Слободан Мићић имао је живот попут филма. Обишао је скоро цео свет, упознао је најразличитије кулутре и то се руку под руку са супругом Маријом. Али, корене никада није заборавио, нашу земљу свуда је промовисао на најбољи начин. Његове путописе обожавали су милиони да гледају, али он је посебно волео Дунав, Ивањицу и Врњачку бању.
Аутор култне емисије "Свет на длану" и оснивач прве приватне туристичке агенције у Југославији био је економиста по образовању, а светски путник по опредељењу, српске туристе је одвео у најудаљеније кутке планете - од Уганде до Галапагоса, од Фиџија до Исланда. Говорио је немачи и енглески језик.
Иако је прошло већ четири године откако нас је напустио након борбе са дугом и тешком болешћу, и данас га сви памте, а својевремено међу људима крушила шаљива констатација о Слододану и његовој супрузи:
„Свет на длану? А, то су они што је цела Србија љубоморна на њих“.
Умало је постао глумац који би играо раме уз раме са Зораном Радмиловићем, али љубав према путовањима и авантурама била је јача.
- Глумио сам у Културно-уметничком друштву "Ива Лола Рибар", а уједно и путовао. Пошто мало-мало, па не дођем на пробу позвао ме је режисер и рекао да донесем одлуку – или путовања, или глума - рекао је Слободан Мићић, а одговор на то шта је изабрао нам је свима одавно познат.
Још 1964. године почео је да ради као туристички водич за агенцију „Путник“ у којој је стекао сва потребна знања, од водича, преко референта, па до директора сектора за интернационална путовања.
- Ја сам знао да организујем путовање, уједно да га водим и проширујем спонтано на лицу места. Тако с континента на континент и обиђох цео свет - говорио је.
Док је Слободан обишао 180 земаља, а највише се враћао у Грчку и Индонезију, његова супруга Марија Шкиљаица Мићић је највише волела повратак у Индију, коју је обишла десетак пута.
- Када су увели санкције онда се ишло возом за Беч, Будимпешту, Истанбул или Атину. Ми смо тада једини то озбиљно радили, а путници из Србије су били неуништиви. Њих ништа није могло да изненади - прича Марија.
Није да није било ни опасних ситуација. Слободана је умало ухватио рат у Израелу 1967. године.
- Рат је почео 7. јуна, а ми смо 6. напустили Израел. Претходно смо у Јордану и Сирији где смо видели војску која се спремала за рат, а ја сам поред толико војника, дреке и парола био убеђен да ће згазити Израел за два дана. Међутим, испало је обрнуто – Израел је згазио њих - објашњавао је својевремно.
Марија је отркила да се истински уплашила када јој је горео авион, па се онда и обратила супругу:
- Ти си два пута горео, а ја са тобом једанпут - рекла је описујући ситацију.
- Кренули смо из Београда и после сат времена се вратили на наш аеродром уз ’срдачан’ дочек – кола хитне помоћи, ватрогасце и остале. Био је у питању неки квар на авиону који су брзо отклонили, међутим четири путника нису хтела поново да се врате у авион. Ми смо се вратили без проблема.
Захваљујући емисији „Свет на длану“ и ми смо са Слободаном и Маријом обишли свет, а истина је да су снимања знала да буду јако напорна, посебно када узмете у обзир да су екипу чинили само троје људи – Марија која је писала сценарио, Слободан који је читао текст и Ратко Кушић, сниматељ који се довија да усними сваки кадар.
- Никад нећу заборавити кад смо дошли на острво Комодо, где једино на свету живе комодски змајеви. Пре нас је ту била екипа ББЦ-ја од 30 људи који су једну емисију снимали чак 20 дана! То нам се дешавало свуда по свету да налећемо на стране ТВ екипе - присетио се Слободан.
Мира је испричала анегдоту из посете Аустралији са једног од, како каже, ударничких снимања.
- Само смо јурили тренутак када може да се снима. Увек је било напорно, али с уживањем. Снимали смо и тамо где се не сме, па је Ратко често покушавао да се извуче на фору да је то видео-камера, а не професионална камера. Онда би га када би схватили да је слагао јурили мочугама, моткама и ко зна чим. Сећам се када смо снимали код Ерс рока, стене у којој према веровањима Абориџина живе духови, смо морали да уђемо у авион са једном женом која је била, такорећи водич. Нон-стоп га је малтретирала.
- Е, сад ово можеш – е, сад ово не можеш да снимаш. Он је наравно био вешт и лукав, па је успео кол'ко-тол'ко да сними. Кад смо је питали што сад обичан камен није могао да сними онда би рекла да је ту дух, па је чак и гурала камеру да га случајно не сними. Онда би он фолирао да је камера угашена, па се тако сналазио на разне начине - рекла је Марија.
Готово да нема земље у којој није био.
- Јесмо обишли и област Јужног пола када смо били у Патагонији, али га нисмо дотакли ногом. Били смо на југу Аргентине у граду Ушуаја који је најјужнији континентални град на свету, па смо одатле ишли бродом ка Јужном полу, али на само полуострво нисмо крочили. То ми је жеља, као и још неколико острва у Пацифику попут Фиџија и Палауа - причао је Слободан у једном од својих последњих интервјуа за "Телеграф".
Истакао је и најлепше искуство у Србији.
- Некада сам радио за Жикину Шареницу, па сам тако обишао многа места по Србији. Убедљиво најлепше искуство у Србији је крстарење Ђердапском клисуром - признао је тада.
А веровали или не, постоји једна земља за коју је Слободан сазнао тек пошто је почела да преиспитује признање независности такозваног Косова – Палау.
- Појма нисам имао где је то - признаје док је Марија пак, добила жељу да посети ову државу ако се укаже прилика и тако комплетира оно мало што јој је остало.
Слободан и Марија имају унуке који су такође примили „ген за туризам“, па и они полако већ почињу да упознају свет уз своје родитеље, што је нешто на шта је пар Мићић и те како био поносан.
(Стил Курир)