ШТА КАЖЕ ПРАВОПИС: Што се наталијина рамонда пише МАЛИМ "Н"

Наталијина рамонда, цвет о ком Teya Dora пева, има посебну симболику за Србију и српски народ. Препознатљиви цвет љубичастих латица опеван у стиховима поменуте песме представља симбол Дана примирја у Првом светском рату, који се обележава 11. новембра.

Дан примирја у Првом светском рату слави се као државни празник у нашој земљи од 2012. године. Пре тога се обележавао на првим часовима у свим основним и средњим школама у Србији, од 2005. године.

Тог дана, 11. новембра је 1918. године у Француској је потписано примирје које је било на снази до коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године када је и формално окончан Први светски рат.

Наталијина рамонда је знак Дан примирја управо због вишеструке симболике. Наиме, амблем данашњег празника чини митови одликовања Албанске споменице са почетка 20. века односно зелено-црне трака која окружује љубичасти цвет, наталијину рамонду.

Назива се и цвет феникс јер се зна да и када се осуши, уколико је залијете, може да оживи. Њено "поновно рађање" спаја се са чињеницом да је и наша земља успела да "стане на ноге" односно да оживи након борби у Првом светском рату.

Ипак, оно у чему многи греше јесте писање имена овог цвета. У Правопису српског језика, издање Матице српске из 2010. године наводи се следеће:

- Малим словом пишу се народна имена биљака и када се особеном персонификацијом или случајно подударају са властитим именима: рада, бела рада, лепа ката, драгољуб, турчин, латинка, циганка; адамова јабука, госпина коса, давидово зрно, исусова шака, христов венац, ђурђиц/ђурђица, ђурђево цвијеће.

Напомена: С обзиром на претходно правило, и наведене примере, нема разлога да се друкчије пише: трава светога петра, грожђе светога ивана, дивљи мед светога јована и слично - наводи се у Правопису Матице српске.

Дакле, на основу овога можемо закључити да се наталијина рамонда пише почетним малим словом, иако се подудара са властитим именом Наталија.

На ово је пре неколико година сугерисала и позната српска лекторка Виолета Бабић која је на свом Фејсбук профилу, уочи прославе Дана примирја који се прославља 11. новембра упутила људе на грешке које често праве.

- Данас је празник, Дан примирја у Првом светском рату, а његов симбол је цвет наталијина рамонда. Тако углавном пише у нашим угледним и мање угледним новинама. Истина је да је празник, а није тачно да се цвет пише Наталијина рамонда. Тачно је пак да је цвету назив наталијина рамонда и да се пише малим почетним словом, баш као што пишемо и бела рада, лепа ката, драгољуб, адамова јабука, давидово зрно, христов венац, ђурђево цвеће и георгина. Запамтите, малим словом пишу се имена биљака и кад се подударају с властитим именима - написала је на свом Фејсбук профилу Виолета Бабић.

Иначе, овај цвет спада у угрожену врсту која расте на истоку Србије и на планини Кајмачалан где је српска војска под командом војводе Живојина Мишића ратовала против бугарских снага током припреме пробоја Солунског фронта, шро је претхоидило ослобађању Србије у Првом светском рату.

Биолози кажу да наталијина рамонда потиче још из времена леденог доба, а рамонде су као врста познате још од 19. века када их је француски истраживач по коме носе име открио на подручју данашње Шпаније, односно у Пиринејима.

Према подацима Завода за заштиту природе Србије, наталијину рамонду је 1882. године у Јелашничкој клисури у близини Ниша открио је лекар и ботаничар Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића. Због краја у којем је пронађен овај цвет, Петровић је желео да га назове "Нишка рамонда" али је одлучио да му додели име по краљици Наталији Обреновић.

Овај цвет је у нашој земљи заштићен законом као „строго заштићена врста“, чиме је строго забрањено и кажњиво њено сакупљање и нарушавање станишта.

Подсетимо, наталијина рамонда која се може наћи и у Северној Македонији, северној Грчкој, Албанији, Црној Гори и на северозападу Бугарске, трећа је и последња откривена врста из рода рамонди, после „српске рамонде“ коју је на Ртњу нашао Јосиф Панчић и "рамонде мyцони", ендемске врсте која расте на Пиринејском полуострву.