Извор:Фото: Репринт Сабор/Петар Милошевић

БЕКЈАРЕВА ХАПСИЛИ У САД: Полиција се чудила шта је урадио

Извор: Нпортал

05.03.2024.

17:21

ГЛУМАЦ Иван Бекјарев напустио нас је 16. новембра 2020. године, али га публика памти по бројним позоришним, телевизијским и филмским улогама.

Неколико интересантних прича о не баш пријатним доживљајима из свог приватног живота Бекрајев је далеке 1991. године изнео за рубрику "Баксуз страна" часописа "Сабор". Текст преносимо у целости:

Као дечак сам био толико миран, стидљив и тих, да је свако иоле расположен за тучу, могао да ме пребије. Деца су, знајући да ако навале, нећу пружити отпор, на мене стално кидисала, па сам попио батина више него воде. Све док мом оцу није једног дана прекипело.

- Е, сад сине, првог који те буде ударио, удри и ти њега - рече ми.

Прва фрка ми се десило с мојим другом Момиром. Очекујући да, кад ме распали нећу мрднути, залети се, а мени пукне филм па га на мртво пребијем. У кући је тим поводом настало право славље на којем су сви укућани најзад били срећни што сам постао нормалан по том питању.

BloombergAdria.com

 

Био сам, у ствари, толико миран и плашљив, да је првих недељу дана, кад сам пошао у школу, са мном ишла и моја мајка, и све време са мном седела у клупи. Данас сам сушта супротност. Верујем да су и многи други уметници из неког комплекса стидљивости или нечега сличног, кренули да се баве овим послом, као личном терапијом.

Дешавало ми се да надрљам и на позорници, поготову кад заборавим улогу, пошто у тим тренуцима велике концентрације и панике нисам ниједном успео да чујем суфлера, макар он и викао. Једном приликом толико се суфлер драо да су га чули сви гледаоци у сали, само ја нисам. Извучем се из тог соса сасвим једноставно. Приђем суфлеру тако да нико нема појма зашто сам ту дошао и лепо га упитам: - Како иде даље?

Сећам се једне прославе Титовог рођендана кад сам заборавио текст. На тој приредби у Дому омладине у Београду није било суфлера, и није имао ко да ми помогне. Текст сам морао да препричавам. Био сам водитељ, а текст који је требало да изговорим гласио је: "Млади верују да Бога нема". Уместо тога, ја сам све време говорио: "Млади не верују да Бога нема". Тако, сем што сам се збунио и правио касније многе лапсусе, могао сам да надрљам и горе јер била су то опасна времена, године 67. и 68. кад сам још био студент.

Густо је било и једне ноћи кад ме у планини завејала снежна мећава. Ишао сам аутом у Параћин где ме је ујутро чекало једно телевизијско снимање. Претходне вечери сам био на снимању филма "И бог створи кафанску певачицу", те сам, у шкрипцу с временом, путовао ноћу. Ти крајеви су иначе познати по јакин снежним вејавицама. Чим сам изашао из Неготина, снађе ме невоља. Ауто ми стане. Било је око ти по поноћи. Остало ми је једино стрпљење, као излаз. Схватио сам да морам да чекам да падне нови снег, како бих кренуо точковима без шлајфовања. Успео сам после неколико сати да се искобељам. Али, таман кад сам мислио да је са мукама завршено, код места Извора сам ушао у тунел који је на крају био залеђен. Окренуо сам се за триста шездесет степени и разбио ауто. На снимање сам отишао аутобусом. Пошто сам закаснио, с тим снимањем сам се "поздравио".

BloombergAdria.com

 

Памтим и како сам био ухапшен пре пет година у Америци. Одсео сам најпре у Њујорку, одакле је требало да отпутјем у Торонто. Имао сам извађену и авионску карту, али мој друг из Торонта је, не знајући за бар за моје планове, дошао специјално због мене у Њујорк да ме види. После је, нормално, било глупо да дозволим да се човек сам врати аутом те сам кренуо са њим. Возили смо се једним лепим спортским аутом и новијим моделом "форд мустанг". Мој пријатељ ми је понудио да возим пошто је био уморан, али ме је упозорио да су прописи у Америци ужасно строги.

- Дозвољена брзина је до педесет миља на сат, и ако се не придржаваш правила, одмах ће те ухватити. Ригорозни су.

Међутим, пут је био толико добар за брзу вожњу, да нисам одолео - возио сам дупло више од дозвољеног - 110 миља. Возио сам тако прилично дуго и негде на пола пута ка Торонту, зауставио сам се код једне бензинске пумпе да напуним резервоар бензином и да се мало одморим.

Чим сам стао, запишташе полицијске сирене и тик иза мене закочи један полицијски ауто. Изађе мала полицајка, мени до пупка, са два пиштоља у џеповима на којима је самоуверено ослањала шаке.

- Ухапшени сте!

- Полако - кренам као нешто да јој објашњавам, а мој другар ми каже на српском:

- Не мрдај, стави руке на волан, јер на сваки сувишан покрет може и да пуца.

BloombergAdria.com

 

Онда нам она нареди да пођемо за њом у полицијску станицу. Пођемо ми тамо и уђемо у ходник да сачекамо наредника. У међувремену су улазили разни полицајци и пријављивали убиства, на шта се нико нарочито није узбуђивао. Али, кад је ова моја полицијска викнула да сам возио 110 миља, око мене се сјатила цела полицијска станица. Скупише се да виде које је то чудо природе могло да такав прекршај направи.

Дођемо код наредника.

- Ко је возач - упита.

- Ја - одговорим.

- Свака част возачу, а свака част и ауту с таквим возачем. Ухапшени сте!

- Желео бих да платим. Колико казна износи?

- Тако не може. Морате у затвору преспавати ноћ. Данас је недеља и судија који одређује новчане казне не ради.

Кренем да објашњавам да нисам познавао њихове законе, те успем да га одобровољим. Он ми одреди новчану кауцију. Чим сам му је исплатио, хтедох да изађем, али ми командир викне:

- Стојте, још сте ухапшени, све док вам полицајац који вас је ухапсио не да дозволу да напустите полицијску станицу.

А она је победоносно стајала близу мене и на наредникове речи театрално рекла: - Слободни сте!

На растанку нам је наредник објаснио да возача попут мене није имао у својој полицијској пракси од 1968. године, откад ради. Наставили смо пут према Торонту. Али, пошто су нам Нијагарини водопади били успут, штета би било да их не видим те свратисмо до Нијагаре. Кад смо се зауставили крај ограде поред које се иначе сликају туристи, угледали смо, уместо водопада, само маглу, и ни прст пред оком. Тако сам надрљао два пута о истом трошку.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 9. септембра 1991. године. *