НАЈВЕЋА СРПСКА КЛЕТВА: Преноси се генерацијама

Клетва, као облик вербалне освете, позната је у готово свим културама, често праћена ритуалима, а њен значај увек зависи од особе која је изриче.

У српској историји, Кнежева клетва, изречена као позив јунацима да се боре на Косову на Видовдан 1389. године, заузима посебно важно место, забележена у епским песмама Косовског циклуса.

У песми "Мусић Стеван", клетва је забележена као снажан апел Кнеза Лазара Хребељановића, упућен српском народу да се придруже Косовском боју.

"Ко је Србин и српскога рода, И од српске крви и колена, А не дош'о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап`о, док му је колена!"

У песми "Кнежева вечера", клетва је краћа и директна:

"Ко не дође на бој на Косово, Од руке му ништа не родило: Ни у пољу бјелица пшеница, Ни у брду винова лозица!"

Постоји уверење међу људима да се Лазарева клетва још увек одражава на српском народу, с обзиром на уопштено веровање да клетва има утицај до шестог колена. Страх од Лазареве клетве укорењен је у народу, а постоји и жеља да се избегну њене последице. Током дочека српске војске у Београду 1913. године, након Другог балканског рата, на триумфалним капијама су биле исписане поруке, а једна од њих гласила је: "Бежи грда клетво с рода, завет Срби исунише!"

Стихови Лазареве клетве из песме "Мусић Стеван" уклесани су на споменику косовским јунацима на Газиместану, иако је други стих изостављен.