ЋАЛЕ ПАНДУР, КАД ОН ПИЈЕ БЕЖАЊЕ ПО УЛИЦИ Миличић о детињству

Једна од њих била је и веома тешко детињство и одрастање.

- Сећам се свега... Мислим донекле... Била беда, сиротиња, борба била... Ветерник подстанари, Футог подстанари... Онда смо се скућили горе у Лединцима. То је плац од покојног мајчиног ујака. То је плац који смо донекле добили, али кад ја кажем да смо ми то добили мајка ми каже нисмо ми то сине добили, ми смо то одрадили. Ја сам у наднице ишао, кукурузе скидао ручно, локалним Сремцима смо брали винограде, све смо ми то радили - рекао је Миличић, па се дотакао и свог ујака:

- Ујак је био душа од човека док мало не цугне, знаш. Он је био душа од човека, доста нам је помагао кад је било тешко то се ја сећам кад сам био млад. Али кад попије било је ситуација разних, бежало се по улици, свашта је било. Ја прво полугодиште првог разреда одличан, друго добар. Шта ћеш, ћутиш, не смеш да кажеш ништа... Он кад дође, кад груне на врата каже шта радиш мајку ти, долази овамо да помогнеш. Шта ћу, ја ћутим. Увек сам гледао да направим баланс да не дође до неког сукоба. Тако да трпиш мало батине за "добар" (успех у школи), али битно да је мир у кући. То је човек који нам је помогао, али смо прошли много мукотрпних ситуација са њим. 

Затим је у даху наставио:

- Били смо складна породица, борили се. Ћале био полицајац, радио још два, три посла, мајка радила исто. Борили су се, скућили су се у међувремену...Сећам се ту кућу су градили, сестра и ја смо спавали по неким шаторчићима, оно змије, гуштери, ми спавамо, шта ћеш..

БОНУС ВИДЕО:

(Курир спорт/Јао Миле)