Извор:Фото: АТА имагес
БУЛАТ О ДЕТИЊСТВУ: Био сам одбачен, упознао немаштину
02.12.2021.
08:41
ПОПУЛАРНИ певач народне музике Марко Булат део свог детињства провео је у Словенији, а после тога се доселио у Београд где је наставио своје школовање и отпочео музичку каријеру. Још као дете искусио је како изгледа бити одбачен, другачији од других, а упознао је и сиромаштво.
У великој исповести певач је открио како се играо са другарима из краја, као и за чиме жали и шта никада није имао.
- Имао сам безбрижно детињство. Било је пуно играња - "тапке", "кликери", играли смо рата, "лозинке", "јањине", "зубе", "викторије". Када смо порасли са картама смо играли "лоре", "мау, мау". "Ризико" смо правили од гумица. Морао си да будеш маштовит, није било толико играчака. Моје одрастање је било напољу и кад је лето и кад је зима. Санкање, грудвање... - присећа се певач и открива за чим жали из детињства:
BloombergAdria.com
- Нисам имао у животу све што сам пожелео. Ево, бицикл никада нисам имао. Буразер је имао бицикл и онда мене родитељи мотивишу, кажу ми: "Хајде, ти буди одличан и купићемо ти бицикл", а ја се мислим у себи: "Никад ти бицикл нећеш да имаш". Говорио сам често брату: "Дај круг, да возим мало". Лопту праву никада нисам имао, а ко год је имао ту кожну лопту, и изнео је напоље, онда нам каже:"Е, немој јако да шутираш." Такво је време било, није било новца ни за лопту. Неко је донео из иностранства. Била је она специјалка, када те неко напуца, све те пече. То детињство је било шоу.
Марко објашњава да много тога није добио у тренутку када је тражио, а како каже због тога је и научио да поштује све што су му родитељи пружили.
- Раније је постојало велико поштовање, данас нико не поштује никога, што је трагично. Школе нису васпитно образовне установе, већ само образовне установе. Учитељ више не може да васпита твоје дете, да му заврне уши, зулуф, јер си био неваспитан и безобразан - прича певач који не крије да је и сам био помало неваљао:
- Био сам и више него несташан клинац. Завршио сам и неколико пута у ћошку. Био сам први или други разред, тада сам похађао школу у Словенији. Била је велика табла и још једна из два дела. Гледао сам неки филм са Брус Лијем и тада сам, као мај гери, скочио и табла је пала. Покушавао сам да вратим таблу на место, нико није хтео да ми помогне. То је било велико разочарање за мене као дете, што ми је касније помогло у животу да схватим какви су људи. Дошла је учитељица и пита нас ко је ово урадио, ја сам рекао да сам то био ја. Нисам хтео да се вратим на своје место, остао сам ту да одслужим казну, био сам љут на све који нису хтели да ми помогну - прича Булат са сетом у гласу не кријући да је као мали осећао да није пожељан у друштву.
- Да, био сам одбачен од стране друштва, то ми се исто десило у Словенији. Тада сам имао пет година. Пита васпитачица чега бисмо се играли, а деца као деца, сви кажемо "рата". Она даље пита: "Ко ће да буде партизановац?", Марко Булат диже руку, нико други није хтео. Ко хоће да буде Немац, сви дижу руке. И ја опет у себи гледам - ово су све моји непријатељи.