ТРИ НАЈТЕЖА ГРЕХА: Један Библија назива "неопростивим"

Хула на Духа Светог - написмено је једини грех који је неопростив. Тачније, умањивање божанства Духа Светог. Еванђелиста Матеј забележио је Христове речи да ће се чак и хула на Њега самог опростити, али хула на Духа Светог неће "ни на овом, ни на оном свету" (Мт 12,32).

Дух Свети је треће лице Свете Тројице, дакле Бог исто као што је то Отац и исто као што је то и Син. Дух Свети је Утешитељ и "заменик" Христов на земљи, након његовог Вазнесења. Божију истину разумемо и примамо у срца само благодаћу Духа Светог. Њиме хришћани постају удови Тела Христовог, односно Црква. Дакле, хулећи на Духа Светог, хулимо и на сопствену могућност заједнице са Богом, па самим тим и спасења. Штавише, на читаву хришћанску веру.

Но, уз помоћ Светих Отаца - чије речи имају једнаку вредност као Библија у хришћанској цркви - протумачимо још неке од хришћанских истина, увидећемо да постоји и три групе тешких греха. По њиховим речима особе које су истрајне у њима, неминовно завршавају духовним бродоломом. Ево шта прави верници никада не би допустили себи:

1. Свесно противљење истини

Савршен пример оваквих грешника су фарисеји и књижевници, који су се оштро и дуго противили Христу, а томе сведочи сам библијски текст. Пошто је Исус чинио јавна чуда фарисеји су га, не желећи да поверују да је Бог, клеветали за магијско деловање, уз помоћ ђавола. На крају крајева, они су и омогућили убиство самога Богочовека Христа.

2. Очајање које води у самоубиство

С обзиром на то да је Бог Љубав (1Јов 4,8), његова милост је бесконачна и ниједан грех је не може надвладати - самоубиство је знак непокајања. Зато је искрено покајање повратак Богу и та врата су увек отворена за човека. Сатана не жели да пође тим путем, јер је тврдоглав. Зато његово отпадање од Бога можемо назвати првим самоубиством. Први човек који је извршио самоубиство у Библији био је Јуда, након издаје Христа. Зато и кажемо да се Јуда није покајао, а смрћу је и себе ускратио за једну такву могућност. Тако и сваки човек који падне у очајање и уради исту ствар чини најгори грех - уместо да се суочи и потражи Божију љубав и опроштај, он уништи себе. Ово је грех гордости и малодушности.

3. Лажно поуздање у милост Божију

О овоме је писао велики руски духовник Свети Теофан (Георгије) Затворник. У његовом тумачењу човек чини овај тешки грех када има "лажно поуздање у милост Божију, не мењајући свој нечист и неокајан живот". Такви грешници, заправо, поричу праведан Божији суд и лажно се теше да Бога није брига за њихове грехе. Светитељ за такве људе каже да живе у заблуди да проповедници само желе да плаше народ говорећи им о неопростивим гресима. Они говоре како је Бог љубав и како има времена за покајање - ако је толико важно као што проповедници причају - негде у старости кад се иживе.

Али, шта ако умру изненада?

Божанска љубав пријатна је само за праведнике који га имају у свом срцу, који су га примили овде на земљи. Та иста љубав, која ће букнути из Тела Христовог када буде дошао Други пут, на крају времена, биће неподношљив и веома непријатан за све грешнике који не знају за њу. Њихова су срца ледена и пуна мржње, зато ће то бити њихов лични пакао.

А, тамо, по речима Светих Отаца, леже заједно и очајник и самоубица и непокајани грешник...

(Жена.рс)