ЂОРЂЕ ДАВИД ИПАК ОСУМЊИЧЕН Донета одлука: "Морам у Куманово"

Рокер је више пута наглашавао колико му је тешко због ситуације у којој се нашао и околности које у том тренутку није могао да избегне. 

Он је сада кроз сузе проговорио о потресним детаљима и испричао све о тешким данима који су га снашли.

BloombergAdria.com

- Први пут на телевизији говорим о свему што се десило, јер сам у глави још увек на рехабилитацији. Нисам обраћао пажњу на "знакове поред пута". Све се десило на Светог Јована, а људи су ми говорили да не памте такву вејавицу и снег. Морам да кажем да је део пута испред границе слабо обележен, а мрак је био густ у комбинацији с маглом - присећа се Давид кобне ноћи и објашњава да се све десило у секунди:

- Сада знам шта значи једна секунда... Мени је та једна променила хемију у глави. У тој секунди се "укуцало" све оно што сам и како сам у животу радио. Ово ми је прва саобраћајна несрећа... Налетео сам на судар и нисам могао да избегнем склоп несрећних околности. Само сам хтео да заобиђем особу у капуту, али то нисам успео.

BloombergAdria.com

Давид је слетео с пута и из саобраћајне несреће изашао с мањом повредом руке. Задржан је у Македонији 11 дана, који му нимало нису лако пали.

- Након три дана почеле су да ми се појављују слике тог судара пред очима. У мојој крви и урину није било дроге ни алкохола, а брзина је била апсолутно примерена. Иако су све ствари биле чисте као суза, ипак сам осумњичен и сваког 15. у месецу физички морам да се појавим у Куманову у писарници. Да се против мене води било какав процес, не бих био на слободи, већ у притвор - објашњава Давид ситуацију у којој се сада налази и сећа се како је проводио дане без докумената у хотелу у ком је био смештен:

- Упадао сам у нервна растројства и распадао се од плакања, а било је и ситуација када сам вриштао од смеха. Сада покушавам да схватим неке ствари на које немам одговор, али на крају свако у самар добије онолико колико може да понесе.

BloombergAdria.com

Давид признаје да му посао помаже да промени фокус, али када је сам време му другачије пролази.

- Волео бих да све ово прође, али мислим да нећу толико поживети... Сви смо осуђени сами на себе. Када сам сам, тих сам и повучен. Нисам потражио стручну помоћ, а у својој глави ћу дуго бити на рехабилитацији. После свега, узео сам исти аутомобил јер верујем да ми је он спасио главу. Смирује ме вожња у глуво доба ноћи. Када не могу да спавам, возим се од центра града до аеродрома и назад - рекао је Ђорђе Давид.

(Информер)