АТЛЕТИЧАРА УБИЛИ АЛБАНСКИ ТЕРОРИСТИ: Његов син оборио рекорд

Светско првенство у кросу које је одржано у Београду пребацило је фокус читавог света на нашу земљу. Поново је Србија феноменално организовала једно велико атлетско такмичење и добила је похвале првог човека Светске атлетике Себастијана Коуа.

Наш тим је имао 13 представника, 9 у јуниорској конкуренцији и четири у микс штафети 4 x 2.000 метара.

Наша штафета је на крају завршила на 10. месту уз оборен државни рекорд, а представљали су је Елзан Бибић, Никола Раичевић, Теодора Симовић и Милица Томашевић.

BloombergAdria.com

Елзан Бибић је свакако био прва звезда штафете, али посебно је занимљиво учешће Николе Раичевића.

Он је иначе син легендарног српског атлетичара Горана Раичевића, хероја Србије који је дао свој живот за своју земљу у рату на Косову 1999. године, када је убијен из снајпера у заседи албанских терориста.

BloombergAdria.com

Горан је пре 30 година такође трчао на Светском првенству у кросу, а тога се у изјави за Телеграф присетио и његов син Никола после обореног државног рекорда.

- Честитам свим мојим тимским колегиницама и колеги. Остварили смо примарни циљ, а то је да будемо првих 10 штафета. Ово је први пут да ми наступамо у овој комбинацији микш штафети и надам се да ће у наредњим годинама то бити учестало. За мене је посебно некако част, након 30 година, након што је мој отац наступао на Светском првенству, сада сам се ја наступао и то ми је некако дало неку додатну мотивацију да наступим - рекао је Никола Раичевић.

BloombergAdria.com

BloombergAdria.com

Ко је био Горан Раичевић?

Отац Николе Раичевића, Горан Раичевић, звани Рајко, је рођен у Крушевцу 1963. године, а одрастао је у селу Стројинци код Бруса. Већ као дете показивао је склоност ка атлетици, када је свакодневно трчао од школе до куће. Почео је да се бави атлетиком као ученик петог разреда ОШ у Разбојни, а атлетксу каријеру започео је у Црвеној звезди. Наступао је још и за Партизан, Соко Врбас и Брус.

Био је непобедив на уличним тркама од 1980. до 1984. године. Пет пута је побеђивао на Белом кросу, шест пута на кросу Политике, од тога пет пута узастопно, чиме је поставио рекорд. Био је и вишеструки првак Балкана.

BloombergAdria.com

Живот је посветио атлетици, али пошто она није била професионални спорт, сналазио се учећи и тренирајући. У исто време студирао је и завршио агрономију на Пољопривредном факултету у Београду, где се преселио по уписивању факултета.

Униформу је обукао 8. априла 1999. године, а погинуо је после мање од месец дана, на Ђурђевдан, 6. маја 1999. године. Иако је имао дозволу да избегне војни позив као врхунски спортиста и имао папир који га ослобађа одласка на радиште, Горан није имао дилему када Србија зове.

Како су више пута за „Новости“ испричали Раичевићи, Горан је увек све радио беспрекорно. Био је сјајан ђак школе у Разбојни, ученик Гимназије, дипломац Пољопривредног факултета. Био је велики човек, супруга, отац, свуда и увек неустрашив.

Са таквим борбеним духом и осећајем одговорности, уместо репрезентативног учешћа на маратонској трци у Грчкој, одазвао се позиву за мобилизацију и отишао на Космет.

Његов батаљон кренуо је у извиђање терена. Када су дошли у село Качикол, сачекала их је заседа припадника ОВК, која их је засула пројектилима из ракетног бацача и кишом метака.

Један метак који је прошао кроз цераду камиона погодио је Раичевића, који на глави није имао шлем и погинуо је на лицу места.

У његову част испред стадиона Партизана подигнут је споменик који чува успомену на легендарног атлетичара који је дао свој живот за Србију.

BloombergAdria.com

BloombergAdria.com

Никола жели да кроз његове резултате у атлетици живи и успомена на његовог оца

Никола Раичевић је истакао да је гледао касете како би се присетио свог тате, који је погинуо кад је он имао непуних пет година.

- И мама и тата су били атлетичари и онда је то спорт број један у нашој кући. Кад смо били мањи гледали смо стално касете како би се присетили тате, и стално смо гледали, пошто су стално пре на телевизији била та такмичења. Ми смо толико гледали те касете о атлетици, да су оне просто... више нису могле да се гледају. Те касете су избледеле.

- Пустила нас је да сами одаберемо, и да једноставно, у једном трнеутку, ако се одлучимо за то, да ће она подржати. Ја сам негде у трећем разреду гимназије одлучио да је ипак то то, да ја ипак желим да се бавим атлеиком. Да желим на неки начин да сусрећем те људе са којима се мој тата дружио и да неки начин оживи то неко сећање на њега.

BloombergAdria.com

- То је и добро и и није. Добро је са неке стране што имате разлог да стремите ка нечему, да будем што бољи, да се приближите његовим резултатима. Са друге стране, представља и мали вид оптерећења. На вас сви људи гледају ’’Па то је Рајков син, он се појавио’’. И сада ја некако покушавам да каналишем то, да људи више мене знају као Николу, а не као Рајковог сина.

- Неких ствари се сећам кроз маглу. На пример сећам се да баш на овом стадиону (Партизана), можда сам имао три године, он ме је водио. Овде је била нека играоница инсталирана, и ту су деца скакала, играла се и он је мене ту повео док он ради тренинг да се ја играм. Тога се баш јасно сећам - емотивно се Никола присећа свог првог доласка на стадион са оцем својевремено у разговору за Телеграф.

BloombergAdria.com

Судбина је хтела да 30 година од Горановог наступа на Светском првенству у кросу, у Београду на истом овом такмичењу наступи и његов син Никола.

BloombergAdria.com

Иначе, прошле године су 11. маја ученици његовог родног Бруса трчали у Горанову част. 

Сећање на Раичевића још увек је живо у Брусу, од када су га у селу Качикол, на Космету, усмртили ОВК терористи. Погинуо је као припадник Трећег батаљона Приштинског корпуса, коме се прикључио 1999. године, иако је због спортских резултата био ослобођен војне обавезе.

Горан је био троструки првак Балкана у кросу, шест пута је побеђивао на „Белом кросу”, два пута на кросу РТС-а, пет пута на „Политикином кросу”, био је вишеструки првак Југославије на 5.000 и 10.000 метара и готово од првог дана каријере обарао је сопствене рекорде.

Породична кућа Раичевића у Стројинцима код Бруса још увек је место где се чувају бројне Горанове медаље, пехари, одличја, дипломе.

(Телеграф, Новости)