НИЈЕ СЕ ПОКАЈАО: Меша због Дарке оставио жену и дете

Меша Селимовић један је од најзначајнијих писаца са територије бивше Југославије, чији су сви романи остали цењени због његове невероватне способности да сваки карактер изгради и опише. У његовим делима многи су се препознали и из њих су многи учили. Ипак, иако је његова каријера била успешна, његов живот био је тежак.

Рођен је у Тузли, 26. априла давне 1910. године, ту је завршио основну школу и Гимназију. За себе је рекао:

- Ја сам из муслиманске породице, из Босне, али по националној припадности сам Србин.

Филозофски факултет у Београду, студијска група Српскохрватски језик и књижевност, завршио је у року као један од бољих студената, рат га затиче у Тузли.

Ни овог писца није заобишла рука власти, био је ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, био је политички веома ангажован као члан Комунистичке партије Југославије. Али оно по чему је Меша Селимовић највише остао урезан у сећању људи свог времена је врстан професорски рад. Неки критичари су чак за њега говорили да је нарочито писмен, али без талента.

BloombergAdria.com

Млађе колеге Мешу Селимовића доживљавали су као узора и са дивљењем у очима посматрали све што је он радио.

- Ниједан професор кога сам знао није ни тако говорио, ни тако изгледао, ни тако иступао и суверено владао старим и најновијим књижевним изумима, знањима и увидима. Лакоћа којом се формулисао и одржавао на паучини језика, афористика и логика које је демонстрирао, сведочили су о једном богомданом дару, без других уверења осим вере у уметност - речи су Матије Бећковића о свом старијем колеги Меши Селимовићу.

Жена која је Меши приуштила да има најтоплију постељу, попеглане кошуље, пољубац пред одлазак на пут, која је умела да јасно каже да поштује вољу свог супруга и да са њим иде ако треба и на крај планете по њихов комад среће, звала се Дарослава-Дарка Божић. Он је због ње оставио жену и дете, а њихова љубав остала је јака док их смрт није раставила.

Након Другог светског рата Меша је дошао у Београд да живи и ради на значајној функцији. Иако је био ожењен човек, Меша се након сусрета са Дарославом Дарком Божић заљубљује тако и толико да не може да замисли свој живот без ње. Касније ће изјавити да није погрешио или да је добро проценио – осетио да је реч о правој љубави. Да би остварио свој сан да буде са њом, морао је напустити супругу Десанку и мало дете.

У браку са Десанком није био срећан. Иако му је било тешко да јој саопшти да жели да се разведе, ношен својим сном, саопштава јој своју одлуку једне вечери и одмах одлази из куће. Она га је пратила у кућној одећи упркос јакој киши, сва збуњена, изненађена, повређена, очајна. Гласно га је дозивала и молила да се врати. Није се окретао, већ је настављао да хода брже, не гледајући куда иде, газећи и по смрдљивом блату сметлишта… био је сав мокар од кише и прања на чесми од смрдљивог блата…

BloombergAdria.com

Ходао је по мраку од Трга Републике до Карабурме са мучнином и кривицом што је морао да повреди Десанку којој никако није могао да помогне, али уједно и са страхом да га тако прљавог и узнемиреног Дарка не одбије, да у њој не изазове гађење.

Дарка га је дочекала разнежено, као да је био “намирисан најскупљим мирисима”. Понашала се са потпуним разумевањем ношена сопственом љубављу према њему. Ту прву ноћ њиховог доживотног заједничког живота умирила је и претворила у лепоту, разумевање и подршку коју само љубавници могу једно другом да дарују.

- Прала ме је, чистила и пеглала до јутра, док сам ја, окупан, спавао - испричао је Меша.

Те тешке ноћи Меши је био потребан сан, а она га је спремала за нови радни дан и нови - заједнички живот.

Они нису чекали да се оконча развод, сваки дан раздвојеног живота сматрали су изгубљеном вечношћу. Меша је био свестан да руши морални кодекс којег мора да се придржава као комуниста. Осим ванбрачне заједнице, спорно је било и што је Дарка била кћерка генерала краљеве војске и удата за човека којем се као војнику краљеве војске губи сваки траг.

Пустио је да се ствари дешавају спонтано, иако је обавестио једног члана партије о својој ситуацији. Супруга Десанка га је тужила због ванбрачне заједнице са женом буржоаског порекла. На партијском састанку, где се расправљало о његовом случају, постављали су му понижавајућа питања на која није хтео да одговара. Демонстративно је напустио састанак уз изјаву да неће дозволити да га понижавају.

Исход је био јасан: искључен је из комунистичке партије, а самим тим постао је непожељан на било ком радном месту. Живот у Београду био је немогућ. Меша је тражио посао у Сарајеву, добио га, те су Дарка и он кренули пут Сарајева са нешто мало новца и стварима из Даркиног стана.

Одлазећи, Дарка је изгубила право на стан. Дарка се није бунила, било јој је, као и Меши, довољно да су заједно. Нису се ни бојали неизвесности, срећно су путовали пругом Београд – Сарајево са мало хлеба и качкаваља. Дарка је нешто пре тога била болесна, те је на пут кренула са свега 39 кг. Љубав, нежност њихових загрљаја, погледа и приче учинили су да ово путовање доживе као малу чаролију у којој постоји безбрижност и лепота живота.

Љубав је била јача од сурове стварности. О њој нису могли ни да размишљају. Занос вредан дивљења…

Њихов даљи заједнички живот у Сарајеву био је тежак, живели су често у оскудици, Меша је добијао и губио професорско место без икаквих разложних објашњења. Ипак, Меша је свестан да такво опхођење према њему почива на зависти, његовом пореклу… није поклекао јер је уз себе имао љубав. Она је била његов “добри дух” .

Дарка је за њега и њихову породицу (две кћерке) одлазила да продаје ствари из куће како би преживели, подржавала га у писању кад би се за то стекли услови, прва читала његове исписане редове… непрекидно је била крај њега и уз њега…

- Да она није била поред мене у животу, не бих урадио ни ђелић оног што сам урадио. У њеном слабом телу лепог лица била је толика снага воље и толико храбрости, да ме је увек запрепашћивала: она ме бранила од невоља живота, штитила од његових грубости, храбрила кад ми је било тешко пред тешкоћама писања, веровала у мене кад су сви сумњали, усмеравала ме својом фантастичном интуицијом, моју тврдоћу кориговала својом мекоћом, хранила ме својом љубављу…

Након ових речи следи највећи доказ његове љубави:

- Без ње бих сигурно био ситни професор или средњи политички руководилац (ни то не би била никаква трагедија, констатујем само чињенице).

Његова љубав према Дарки испред је његовог успеха у књижевности, трагично би било живети без ње.

Срећом, дошло је време када Меша остварује књижевне успехе, добија награде… Заједно су поделили и добро и зло. Њихова љубав давала им је снагу и осећање среће ма у каквим околностима живели.

Након његове смрти Дарка је наставила да штити његову заоставштину од злоупотреба.

Меша је рекао како је увек захваљивао својој судбини што га је даровала таквим човеком као што је Дарка. Својом љубављу Дарка је посведочила исто: хвала судбини што ми је подарила таквог човека као што је Меша, објавио је сајт сећања.цом.