НЕОБЈАШЊИВО Необјављена слика КроКапа 2 лета пре рата у Југи

Легендарни ММА борац Мирко "КроКап" Филиповић објавио је на Фејсбуку занимљиву, досад необјављивану фотографију из своје младости.

Уз слику како босоног хода по жару, Хрват је испричао и причу како се десило да успе у подухвату за који ни дан-данас нема решење и тешко да би га поновио.

Била је то 1989. година, још увек је била "жива" некадашња Југославија, а Филиповић је тада ишао у први разред средње школе.

- Ово је једна од успомена коју ћу памтити док сам жив. 89' и ја у први разред средње таман кренуо. Сад се не сећам свих детаља, али један наш породични пријатељ који је често путовао по Индији и тим крајевима нас је позвао да присуствујемо "ходању по ватри" које је он тада први пут организовао и то у мојој Привлаци. У суштини, то је ход преко жара који остане кад дрва изгоре - започео је КроКап причу и наставио:

- Сећам се да нас се скупило око 30-ак, ја сам био најмлађи. Дошао сам са својим родитељима које је као и мене занимало о чему се ту ради. Таман сам у то време читао књигу Артура Кларка "Мистерије света" и ту је било описано ходање по ватри! Окупљање је било у дворишту једне куће изван села (стану) око 9 ујутро и до вечери кад је било предвиђено ходање по ватри смо радили неке вежбе. Много тога се и не могу сетити али се сећам да смо лежали свако на својој деки и радили једну врсту медитације и припреме за ход по ватри. Памтим да је Иван (организатор) око 14-15 запалио дрва која су била слошена по дужини једно 6-7 метара, ширине око 1,5 м и висине негде око 1,5 м. (сад се детаља не могу сетити али била је огромна хрпа). И ми наставимо ту медитацију, дрва се у буктињу претворила и наилази неки лик у белом фићи (то памтим) стане и почне викати: "Људи, изгореше вам дрва", а нас тридесетак лежимо свако на својој деки и не реагујемо - описује Филиповић и додаје:

- И кад су дрва изгорела, остала је само хрпа ужарених остатака тог дрвета коју ју Иван некаквим грабуљама поравнао и формирао стазу дугу 7-8 метара, ширине око 1,5 метара. И на ту ужарену масу остатака дрвета први је кренуо Иван. Сви смо били у шоку и гледали га како прелази и кад је прешао само је крпом неком пребрисао стопала (да не би остао комадић жара између прстију). Након тога је прешао његов брат, па мој тата. Мене је било ужасно страх, али кад сам видео да је тата прешао и ја сам одлучио да пређем преко. Сећам се да сам сваком ногом стао у ту ужарену масу пуном тежином четири пута и то нешто споријом брзином од обичног хода. Ако се добро сећам, мислим да се након мене још само једна особа одлучила да пређе, а остали се нису усудили. Како је то могуће ја себи ни дан-данас не могу да објасним, како се нисмо гадно испекли на жару од око 800 степени. Објашњења како је то могуће сам чуо пуно, али ни једно ми не држи воду. Наука тврди да је је то јер "стопало није довољно дуго у контакту са жаром". Не знам... Знам да сам пуном тежином стао у ту ужарену масу 8 пута и да ми се ништа није догодило. Ако је то објашњење које држи воду, онда би неко ко у то верује требало да уземе мало жара из шпорета, пећи, камина, и то ужарене масе и стати само једним босим стопалом на то и то пуном тежином тела... Па да видимо резултат! У сваком случају, ја се то данас не би усудио да поновим. Али ћу тај доживљај памтити док сам жив - завршио је Мирко Филиповић.