Дирљиве речи породице и пријатеља покојног Марка Живића

Глумац Марко Живић, био је у сталној глумачкој постави Позоришта на Теразијама и стални члан Београдског драмског позоришта, добитник је многих награда, а нажалост, напустио нас је прерано. Преминуо је у 50. години од последица корона вируса. Од славног глумца с болом смо се опростили 14. октобра 2021. године. Марко је имао завидну каријеру, велика пријатељства, кумства, девојку са којом је био 10 година и сестру која га никад није прежалила.

Живић би, јуче 4. априла, напунио би 52. године, а његови пријатељи, колеге и рођена сестра из његовог родног Крушевца, присетили су се непрежаљеног глумца.

Иако су деца од малена маштала да буду полицајци, пилоти, Марко је од малена говорио да ће бити глумац.

"То је било нешто врло јако у њему. Иако у том периоду можда није ни знао шта то значи. Марко је покушавао са неких 16 или 17 година, први пут да упише глуму у Београду, два пута није успео и онда је уписао новинарство. Завршио је три године, и онда је одлучио да поново проба на Академији, али овога пута поред Београда и у Новом Саду, где је и прошао у класи Радета Марковића, ушао је у ужи избор и тек тада је саопштио родитељима, који су га подржали у томе. Он је живео глуму и она је заиста била његов живот. Подржавали смо се максимално и поносна сам што сам његова сестра".

На питање, како би му сада честитала рођендан, сестра покојног Марка Живића поручила је: "Рекла бих му само, буди паметнији. Увек сам му то говорила, али сада бих посебно то нагласила. Буди паметнији, јер има оних који те воле".

Марка од заборава чувају и његови пријатељи у Крушевцу, како су рекли да не прође дан да га не спомену и за њих је он још увек ту - "Мој друг, пријатељ, брат, у многим ситуацијама сапутник. Био је посвећен свему што ради, па и у пријатељству. Као да смо се јуче чули и треба да се видимо, такав ми је осјећај. Недостаје ми озбиљно", рекао је Игор Филиповић.

Бранислав Недић истиче да је Марко био јединствен: "Марко је био јединствен. Не само на сцени, већ и у животу, где је знао да покаже све емоције, радост и све оно што чини једног човека. Био је једно велико дете, комплетно биће. Са једне стране дете, а са друге човек од 70 година. Читав његов живот је био убрзана школа живота и стално је трагао за идејама и решењима, истином. Никада није пристајао на нешто што је половично или нешто што није до краја изведено. У који год простор да га поставите, сва пажња ће истог тренутка бити усмерена на њега. Знао је да анимира све људе око себе и да их веже", рекао у емисији "Први ред" на телевизији К1 је додао:

"Последњи пут ми се јавио када је наше позориште било на гостовању у Лесковцу. Тада већ није могао ни нормално да прича, болест је већ била узела маха. Последње речи упућене њему су биле: 'Ајде, само ти тамо издржи и опорави се, па ћемо се поново видети и ићи'. Сви смо се надали да ће се извући, јер је био велики борац".

Бојан Ћетковић истакао је да је Марко био особа која је увек зрачила позитивном енергијом - "Био је нежан, танан, осетљив, преосетљив. Све оно што је заправо крио иза те маске смеха. Као да је ту све време. Као да се ушуњао у неке старе људе, ето и ту је хтео да се прави важан. Памтим га као једног од задњих ентузијаста да буде добра атмосфера, као да га је неко заветовао да сваки нови дан мора да буде бољи од претходног. Оно што знам сигурно, по чему ћу ја њега да памтим је тај фасцинантан ведар дух и та силна потреба да нам свима буде добро. Јако недостаје", рекао је брат Војина Ћетковића и наставио:

Илија Јовановић нагласио је да ће Марка памтити по доброти и искреном пријатељству: "Марко је био добар пријатељ, знам га из периода када се вратио у Крушевац. Односно, задњих тих десет година када је интензивно почео да се враћа у родни крај и нажалост, пар година пред смрт, када је то било на недељном нивоу, проводили смо пуно времена заједно. Стално га спомињемо, није заборављен, често имамо осећај да ће да уђе на врата и каже: 'Где сте бре, Крушевљани?'", рекао је Илија и испричао једну анегдоту:

"Једном приликом смо се враћали са рафтинга и требало је да ручамо негде, згодно се нашла новопазарска бања. Наш пријатељ Деја и Марко, стално су волели да се чачкају и са њима је смех био загарантован. Договор је био, да коме конобар донесе рачун, тај плаћа. Дејо је на одласку ка шанку, пресрео је конобара, дао му око хиљаду динара и рекао му да рачун да глумцу који је седео на челу стола. Иде конобар и рачун доноси право код Марка. Он је одмах порастао и рекао: 'Ето, па он је мене препознао, како је то дивно и дирљиво. Где баш мени да донесе'. Када смо кренули, онда су му рекли о чему се заправо ради. Тада је све звао телефоном и псовао их. Баш смо се смејали. Памтићу га по доброти и искреном пријатељству", закључио је Илија Јовановић у емисији "Први ред" на телевизији К1.

(К1)