Славни музичар гради 17 вила на Златибору - ПРИВАТНО НАСЕЉЕ

Петровић је говорио о каријери, новим трендовима на естради, али и великом бизнису који је покренуо и о ком је све открио. Такође, одговарао је на питања и о супрузи Бранки и ћерки Јовани, а открио је и који наступ му је био најплаћенији ове године.

Да ли ти је тешко да свираш трубу по хладном времену, с обзиром на то да је специфичан инструмент, плућа су у питању...

- Нама дувачима је мало зезнута промена температуре због штима инструмената, дува се топао ваздух унутра, а споља се хлади, па нам није баш лако. Али шта да се ради, највише људи има на трговима, најбоље реагују на музику, ту је најлепши провод.

Имао си и неке здравствене проблеме због тога?

- Да, пре десет-петнаест година смо свирали за српску Нову годину на Тргу у Чачку, где је било минус 16 степени. То је већ био озбиљан проблем и за свирку и за здравље. Сви смо били прехлађени. Сећам се, од Чачка до Ужица сам путовао, грејање у колима је било намештено на најјаче, али нисам успео да се откравим. Заледиле су ми се и ноге и руке. Имали смо и печурке и топове на бини, ништа није вредело. Користили смо и фенове за грејање инструмената, јер су се и трубе ледиле на позорници.

BloombergAdria.com

Пошто си четврта генерација "по труби", колико ти је тешко било да се суочиш с тим да људи кроз тебе виде твог оца?

- Било је ту добрих ствари, али било је и лоших. Када сам имао 14 година остао сам без оца, и људи су кроз мене гледали њега, очекивали су да виде тату као свирача кад мене слушају. То је био велики терет на леђима, али издржали смо све, мој бенд и ја, тако да све то има предности и мане. Надам се да сам оправдао трубачко стабло породице Петровић, и мислим да су и отац, и деда, и прадеда поносни на мене. Ипак, оно што публика каже, то је права оцена. Ако те широка народна маса подржи, онда ти је то амин. Што се тиче трубачког наставка традиције, син мог рођеног брата Дарка је трећа година Средње музичке школе, свира трубу, оформили су оркестар...

Да ли си некада одбио сарадњу са неким певачем?

BloombergAdria.com

- Није да сам намерно одбио, него се десило да нисам могао да изађем у сусрет некоме јер је био јул, а нама је тај месец закључан, значи не можемо да постигнемо ништа осим оног што смо раније испланирали. Кад се ради нека песма, мораш томе да се посветиш, потребно је време. Једноставно, нисам никог одбио него физички нисам могао да стигнем, ако ми неко због тога замера, његово је право да се љути. Хоћу свима да изађем у сусрет, али некад то није могуће.

Да ли те је неко "јурио" за сарадњу?

- Било је људи који су имали разумевања, па су сачекали стрпљиво да им урадим нешто конкретно, онако како треба. Али и неких људи који су хтели да се за недељу дана одсвирају трубе, да се уради нека композиција, а то није било изводљиво.

Како посматраш данашњу музику и трендове на естради?

- Много је тешко да одговорим на то питање. Не слушам ово ново што слушају моја ћерка и остала деца, али морам да кажем једно. Покојни Цуне Гојковић је био суспендован две године због песме "Кафу ми драга испеци", због тога што се у тој нумери, како су рекли, певало о блуду. Блуд у тој песми је "да легнем крај тебе". Хајде да упоредимо то са данашњим временом, шта се сада пева у песмама, о дрогама, се*су, снимају се спотови у коцкарницама, жене су у најгорем могућем смислу представљене и кроз облачење, лако се у текстовима долази до пара... Нек се слуша све, музика је широк појам, али није културно да се нешто на тај начин презентује.

Да ли је омладина свесна тога о чему се заправо пева у песмама?

- Не желим никога да увредим, али мислим да дајемо лош пример деци. Они ће скапирати како се лако долази до брзе лове и лагодног живота. Морају бити свесни тога да ће, ако се одлуче на то, морати да сносе неке последице.

BloombergAdria.com

Многе твоје колеге, поред музике, баве се другим бизнисима. Да ли си размишљао да покренеш приватни посао, можда и са неким пријатељем?

- Ево, искрено ћу рећи. Пре три године, још док је корона била у пуном јеку, било је доста слободног времена, па сам размишљао шта радити у случају нечег тако непланираног, јер је музика у том моменту стала. Сасвим случајно, уз Божју помоћ, појавио се мој дугогодишњи пријатељ из Ужица, и дошли смо до заједничког предлога. Јурио сам да купим плац на Златибору, да можда нешто инвестирам, а он се појавио са идејом да узмемо већи плац и направимо нешто заједно. Ми смо тренутно у изградњи 17 луксузних вила на Златибору, где правимо приватно насеље. Он прави своју кућу, ја своју, а осталих 15 је за продају. То ће бити посебан печат за Златибор.

Зар ниси већ поседовао викендицу на Златибору?

- Имао сам апартман који сам продао и тај новац сам уложио у овај пројекат. Имам викендицу у Кокином Броду, а то је ближе Златару. То је заправо породична кућа, супруга ми је одатле родом. Имам жељу да живим на Златибору. Богу хвала, ауто-пут полако стиже тамо. Дођем данас за Београд, увече свирам, а пошто ми до Ужица треба два сата, сутрадан с породицом кулирам у шуми. Што се пројекта тиче, грађевински ћу објаснити - наливено је свих 17 плоча, шест кућа је требало већ да укровимо, али, нажалост, због времена нисмо стигли. Планирамо да на пролеће 2025. године то буде усељиво.

С обзиром на то да си предузимљив, планираш ли још неки изазов?

- То је неки пројекат који се реализује, нешто од чега бих сутрадан имао пензију. Неки додатни посао ћу исто покренути, биће то кад-тад, а у питању је нека мини породична дестилерија ракије, пошто ја ракију обожавам. Одрастао сам на селу, деда ју је цео живот пекао, а и ја годинама печем ракију. Последњи дан печења је за пријатеље из Србије и Црне Горе који долазе на казан, правимо дружење као некад, уз кромпире са жара, пршуту...

Одакле ти толика жеља за оним што није музика?

- Нагледао сам се доста својих колега музичара, певача, свирача који су шаком и капом узимали новац, још већи него што узимају сада. Како су зарађивали, тако су трошили. Међутим, не сматрам да ћу цео живот да свирам, направићу пресек у животу и прекинути са послом, имаћу највише пет концерата.

Чиме се бави твоја ћерка Јована? Била је у моделингу...

- Што се тиче музике, клавир је свирала неколико година у музичкој школи, али одустала је од тога. Нисам од оних родитеља који притискају децу, ако сам ја музичар, она не мора да буде. Моделинг је био интересантан кад је била нешто млађа, али сада је уписала графички дизајн. Та сфера уметности је баш занима. Пре неколико дана смо разматрали како ће и шта даље. Јована сада има 16 година, време је да причамо. То нису расправе него нормални разговори, ми ћемо је као родитељи подржати у свему, а она је свесна да бољих пријатеља од родитеља у животу неће имати.

Да ли сте размишљали о другом детету?

- Све је у Божјим рукама, како Бог каже, тако ће бити.

Дружиш се са неким глумцима. Свирао си на рођендану Наташе Нинковић, да ли си је познавао раније?

- Са Наташом и њеним мужем Нешом сам породични пријатељ. Недавно је у Ужицу играла представу па смо је супруга и ја угостили, провели смо лепо поподне са њом. Наташа је један велики уметник за мене, а тај рођендан је био нешто нестварно. Прво, амбијент где смо свирали, људи који су били на слављу, глумачке громаде, била ми је част да будем тамо. Наташу нисам слушао како пева, па не знам, али Боба Мићаловић је то вече певала с нама. Више се дружим са глумцима него са овима из моје сфере уметности. Андрију Кузмановића сматрам братом. Његов покојни отац и мој покојни отац су се дружили, ми нисмо то ни знали раније... Такође, са Вуком Костићем сам баш добар. Што се тиче естраде, дружим се са Ацом Пејовићем, Пријовићевом...

Седиште ти је у Ужицу, али да ли си планирао да се преселиш у Београд?

- Ми смо купили стан у Београду. Неке 2006. године било је размишљања да се селимо за Београд, али како време одмиче, а поготову сада, све смо сигурнији да се нећемо селити. Видећемо где ће ћерка ићи на факултет, можда дође и у тај стан, све зависи. Један мој дан проведен у Ужицу је толико квалитетнији и са мање стреса него дан некога ко је у Београду. Све што постигнем у провинцији за дан, то ви планирате за седам дана у граду. Доста ми је мирнији живот, данас сам стигао и до Златибора и до села да се видим са пријатељем, нешто да обавим, а људи у Београду само једну ствар од тога могу за дан.

(24седам)