"НИКОМЕ У УЧИОНИЦИ НИЈЕ БИЛО ПОМОЋИ" Докторка о Рибникару

Докторка Стефановић наводи да им је јутарњи састанак 3. маја прошле године трајао дуже јер је морало да се "изреферише" више дана с обзиром да је било неколико дана празника. Упркос томе што се иначе не јавља на телефон на јутарњем састанку, тог јутра је видела да је зове ћерка која је имала јасне инструкције да мајку у то време зове само ако неком озбиљно није добро.

- Она ме је звала у време док траје школски час. Знате, прво што размишљате јесте зашто вас дете зове за време школског часа и зашто користи мобилни телефон, а онда сам се јавила и она ми је брзо рекла: "Мама, молим те, немој да прекидаш везу, озбиљно је. Можеш ли да пошаљеш екипу Хитне помоћи, нека девојчица је повређена, упуцана...". Одговорила сам: "Могу, наравно!", а онда након пар секунди сам чула наставницу у позадини како прича и нешто јој говори. Ћерка ми је тада рекла: "Мама, не брини, позив је примљен!" и спушта ми слушалицу - присећа се докторка Стефановић за "Блиц".

Она се одмах окренула према колегама и питала их "да ли су нешто чули" и "да ли имају нешто у "Рибникару".

- Кренули смо ка нашем кол центру да видимо шта се десило. Ту смо сазнали да су две или три екипе већ послате. Није прошло пар секунди, путем радио везе се јавио доктор Стијачић и рекао да се у "Рибникару" десило нешто страшно, да пошаљемо све расположиве екипе и да има много повређених. Ја сам тако са првом следећом екипом кренула пут "Рибникара" - говори докторка Стефановић.

Према њеним речима, мислила је да се неко повредио од петарде и ниједног тренутка није помислила да ће затећи оно што је затекла неколико минута касније.

- Када се санитет паркирао, ја сам само колегиници рекла: "Молим те, дај ми рукавице." Узела сам их са намером да помогнем за неке ситне ране. Тај сценарио да ћемо ми имати масакр у једној школи, то је за мене било нешто непојмљиво - присећа се она.

Доктора Стефановић наводи да ју је сачекао наставник географије којег познаје, с обзиром да њено дете иде у ту школу, те да јој је рекао: "Ивана, дођи овде."

- Ја сам кренула за њим не очекујући оно што ме је затекло. А онда, понашате се као у неком филму. Ево сада, годину дана касније, знам кога сам видела на земљи, знам какве су ране биле, знам да ту не можете ништа да урадите и само сам размишљала да не кварим оно што ће полицији после бити значајно, да пазим куда ходам кад већ не могу да помогнем - објашњава она.

Како прича, када је ушла у одељење ВИИ/2, унутра је већ била њена колегиница докторка Круљ.

- Ушла сам и питала је какво стање, а онда сам јој рекла: "Каћа, ова девојчица још дише!". Пришла сам јој са екипом са којом сам дошла, збринули смо је онолико колико смо могли. Потом сам се окренула и видела наставницу која се тада придигла и видели смо да је жива и њу смо одмах збринули. Нажалост, више никоме у тој учионици нисмо могли да помогнемо - каже докторка Стефановић.

Она објашњава да су све лакше повређене друге колеге већ одвеле.

- Остала сам ту са полицајцима. У једном тренутку не знате шта да радите, онда не верујете да је то све тачно, да није могуће да не можете више ништа да урадите. Па поново проверите виталне знаке и тада схватите да је то истина - каже др Стефановић.

Докторка Стефановић прича да је онда схватила да треба да оде.

- Кренула сам за полицајцима, али онда сам видела да они нису завршили свој посао и да им сметам. Они су чистили школу, нека одељења у том тренутку још нису изашла. Полицајци су ме питали: "Где ћете докторка?", ја сам им одговорила да идем тамо где има још повређених. Све време сам размишљала о некима који су лакше повређени. Ваљда ваш мозак одбија да прихвати да је ово реалност - присећа се она.

Како каже, прво кога је видела била је тадашњи министар здравља Даница Грујичић којој је пришла да каже шта су затекли на лицу места.

- На лицу места је било довољно екипа Хитне помоћи. Нажалост, неке од наших екипа нису имале посла јер некој деци заиста више није било спаса. Важно је да истакнем да смо одавде успели да пошаљемо шест екипа које су испред "Рибникара" могле да буду за 3 или 4 минута. Тог дана Ургентни центар није био дежуран, али они су сви нас чекали. Тако су се брзо реорганизовали, али то су вам хитне службе. Сутра је иста смена ишла за Дубону и Мало Орашје. Потпуно сам поносна на све моје колеге - каже докторка Стефановић.

Докторка Стефановић се осврнула и на сцене у учионици њене ћерке.

- Њихова наставница је после првих пуцњева изашла да види шта се дешава. Свима је било чудно, часови су тек почели, вратили су се са мини распуста. Прерано је за петарде, а није ни крај школске године. Али, у школи ништа није немогуће - говори др Стефановић.

Како каже, наставница је видела једно дете и малтене се мимоишла са дечаком убицом.

- Вратила се у учионицу и потражила је кључ у торби који је срећом ту био. Могао је да не буде. Закључала је врата, а неко се хватао за кваку. Не знам шта бих рекла на то. Не идем даље од тога да су врата била закључана и да је моје дете колико-толико било безбедно - каже она.

Докторка Стефановић наводи и да је њена ћерка била код дивне учитељице која је ђаке научила да морају да буду дружина.

- Они су се склонили испод прозора и јако водили рачуна о наставници, да ли је и она чучнула и једно друго су утишавали да би се умирили и да неко не чује шта раде. Били су прилично разумни, а тако су млади - закључује она.

(Блиц)