Ведрана Рудан саопштила да има рак:"Престајем да пишем блог"

Она је на свом блогу, у тексту који је објавила под насловом "Рак и ја", објавила да болује од рака.

BloombergAdria.com

-Драге моје, драги моји!

Хиљаду пута сам замишљала тренутак, писци имају бујну машту, како ће то изгледати кад ти приђе доктор, без осмеха у очима и каже… Хоћу ли пасти у несвест? Избезумити се? Почети да плачем? Питати зашто ја?

Животни век се продужио, још сам млада, не, не, не, зашто ја? Јеб*те! Ништа од тога нисам доживела. Ухватило ме смех кад сам видела забринуте лекаре ријечког КБЦ-а, како су се само брзо окупили око мене. Осетила сам да ми некако желе олакшати муку коју нисам осећала.

У седамдесет и петој сам, многи моји вршњаци немају рак, здрави су, у пуној форми, а ја, а ја… Чак не верујем да треба мислити добро па ће све бити добро, не замарам се тиме.

Шта ме је одушевило ових дана, зашто сам срећна? Преко ноћи сам сазнала колико мој супруг и ја имамо пријатеља, правих пријатеља, феноменалних људи. Моја пријатељица из детињства ми је обећала да ће ми организовати погреб, мој ће пепео, иако је то законом забрањено, бацити у море на нама најдражој плажи у Мошћеничкој Драги.

Рекла сам јој, зна она то добро, у Драги увијек пуше, југо, бура, маестрал… “Јеб*те, немој ме појести.” Њен проблем, сваки чин носи са собом одређену дозу ризика.

Данас престајем да пишем блог јер ћу се посветити лечењу и написати књигу о томе. Кад аутор књиге пише о фазама свога умирања то се чита као лудо. Додуше, те књиге имају смисла кад аутор или ауторка умру, све друго није напето. Нажалост, не могу вам рећи хоћу ли умрети, сигурна сам да шансе постоје.

BloombergAdria.com

Јасно ми је одавно да смо сви смртни па се не оптерећујем смрћу ни “борбом” ни вером у хепиенд. Ја не знам је ли данас и овде хепиенд живот или смрт па ми моја прича лакше пада.

А сад захвалнице. Нећу набрајати имена лекара и лекарки који су ми дали дијагнозу, не, ништа није упитно. Налази су јасни, доктори одлични. Дакле, хвала једном познатом, ријечком доктору који ме хитно послао у Ријечку болницу. Хвала мом одабраном лекару који ми је годинама пријатељ. Хвала професору из болнице Меркур који ми је забранио да му спомињем име.

“За милога бога, немојте ме спомињати. Кад људи чују да сам оперисао Ведрану Рудан сви ће ми доћи на врата и уручити ми своју јетру.” Лик је светски.

Хвала оном лудом лику са Јордановца који је фантастичан лекар и носи красне џемпере. Кашмир, претпостављам.

Супер је и мој кардиолог из Ријечке болнице Сушак. Он познаје моје срце па сам га питала хоће ли издржати операцију. Рекао је да хоће. “Ако умрем на операцији ви ћете ми платити погребне трошкове.” “Само ако то буде од срца. За остало не одговарам па ћете погреб платити сами.”

Радиоцхирургија, болница у Светој Неђељи, је лудило. Екипа је феноменална, од шефа до свих могућих специјалиста, специјалисткиња, сестара, инжењера, техничара… Апарати су најбоље што постоји на свету или ја бар у то верујем. Лежати на њиховим апаратима опушта ма колико то невероватно звучало.

За оне који ме не воле и мисле да сам се огребала бесплатно за било који преглед желим рећи, нисам. Платила сам. Моја параноја. Зашто мислим да ме људи не воле? Зашто мислим да је много злобника? То је јаче од мене иако број вас који ме пратите говори да сам вољена. Усрећујете ме већ годинама и хвала вам на томе. Ви сте моја трајна инспирација и огромна радост.

Да, пријатељица из Сплита ми је рекла да ми у овој фрци највише може помоћи Свети Анте. “Иди у Падову, али у цркву, немој скренути у оближњи аутлет. Од вечерас ћу се молити за тебе.” Хвала, цуро, али ме још увек више привлачи аутлет него Свети Анте. Жао ми је.

Не знам знате ли ишта о издавачима. Још је Хемингwаy пљувао по њима. Мој београдски издавач Лагуна, прецизније власник Дејан Папић, према мени се понео тако да ме гануо до суза. Нека ми опрости што сам га стрпала у кош са свим мојим многобројним издавачима којима је све људско страно.

И то би било то. Не жалите ме. Смрт или близина смрти је посебан доживљај. Опушта. Говори ти шта је битно и поручује да је живот леп. И јесте леп и кад ти смрт закуца на врата.

Нека куца, још увек сам овде и уживам у животу као никад.

До читања, гледања, слушања… Поновићу. Драге моје читатељке, драги моји читатељи. Годинама мој живот чините лепшим, дајете му смисао, без писања не могу живети.

Поздрав од срца и из срца - написала је списатељица.