НИКАД ОДИГРАН МЕЧ: Бобан ударио милицајца, туча делија и БББ
13.05.2024.
09:40
ПРЕ тачно 34 године, тог 13. маја 1990. догодили су се велики навијачки нереди на загребачком стадиону Максимир уочи почетка фудбалске утакмице између Динама и Црвене звезде.
Снимљен је велики број документарних филмова са овом тематиком, а у већини њих закључак је да су немиле сцене између навијача два клуба који су били симбол Хрватске и Србије у комунистичкој Југославији били увод у почетак распада СФРЈ и крвавих година које су дошле после тога. Ваља истаћи да утакмица између Динама и Црвене звезде никада није одиграна.
Многи историчари и познаваоци фудбалских прилика у то време слободни су у процени да је цео инцидент био добро изрежиран.
У Хрватској је три недеље раније на власт дошла партија ХДЗ под вођством Фрање Туђмана, некадашњег генерала ЈНА, али са изразитом финансијском подршком од стране усташке емиграције. Хрвати су желели отцепљење од Југославије и била им је потребна медијска пажња. Као поручена дошла им је фудбалска утакмица.
Навијачи Динама данима су пред утакмицу најављивали прекид утакмице и првенства, али су медији свесно избегавали да објављују те информације. У Загреб је долазила Црвена звезда као нови шампион државе и клуб уз који је ишао префикс "српски". А с њима и око 3.000 навијача, како из Београда и Србије, тако и из Книна, Бенковца, Петриње, Сарајева, Бањалуке, Брчког...
Сведочења полицијских службеника после нереда потврдиће ове сумње - да је све било добро изрежирано. Уместо квалитетне утакмице, ТВ камере бележиле су жестоку тучу делија с домаћим навијачима, упад бед блу бојса (БББ) на терен након што је капитен Динама Звонимир Бобан скочио и крвнички ударио полицајца Рефика Ахметовића, који је желео да обузда симпатизере клуба из Загреба.
Јавно је и спаљена застава тадашње државе СФР Југославије на делу трибине на којем су били навијачи Динама.
Остаје нејасно како је попустила ограда на делу где су били БББ, иако ће се они после хвалити да су данима пре утакмице киселином поливали металне делове. Управо те сцене обићи ће планету, а Фрањо Туђман и ХДЗ добиће преко потребну медијску пажњу.
Полицајац Рефик Ахметовић сведочио је годинама после, из свог угла, о свему што се дешавало тог 13. маја у Загребу. Према његовим речима, цео проблем су направили бед блу бојси, навијачи Динама:
- Направили су проблем ови што су провалили ограду са севера. Касније сам од колега које су радиле увиђај чуо да су ту ограду раније припремили, секли и прскали и оставили само мали део да могу да провале. Кад су кренули на терен према југу, према делијама, ми смо заштитили делије. Ја сам их штитио, јер нисам волео да дође до сукоба. Једна групица је успела да дође до југа и ту је дошло до окршаја. Одваљивали су клупе, све је летело. Некако смо успели да их отерамо. Види се тамо да ја са истока терам, он мене ногом, ја њега палицом. Нисам се плашио, могао сам у том тренутку и главу изгубити, али за службу и поредак који сам чувао није ми нимало било жао.
Полицајац родом из БиХ открио је у једном ранијем интервјуу да су навијачи Динама имали план да убију Драгана Стојковића Пиксија, фудбалера Црвене звезде:
- Речено им је да се повуку и чекају да се смири, па да се утакмица одигра. Али Бобан је дошао насред стадиона и махао је рукама, окренуо се према северу и махао им да изађу на терен. Десетине њих су изашле на терен кад их је позвао. Тамо је било металних ватрогасних канти, један од њих је кренуо да ту канту набије колеги на главу. Контам, ако му набије, неће моћи да трчи, да ради, они други ће га прегазити и трчао сам за овим и отео му канту. Он ме покушао ударати, ја сам избегао и почео сам да га бијем. Добро сам га ударао. Касније је Бобан изјавио да му је то неки рођак. Ја сам њега оборио и још сам га тукао, толико сам био љут.
О сцени с Бобаном Ахметовић је много пута причао:
- Бобан је притрчао и питао ме шта радим на терену. А ја сам се продерао: "А шта ти радиш овде кад вам је тренер рекао да одете у свлачионицу!?"
Сви играчи су се били повукли, али су остала њих тројица-четворица. Уместо да оде, он позива навијаче на терен. Кренуо сам према њему и видео да жели да се млати. Био је брз, причали су да има црни појас, уз то активан спортиста, фудбалер. Захватио сам га палицом по препони. Он се одмакао од мене, онако да ухвати залет, и намеравао је да ме удари по ребрима, али није успео у томе јер је од мог колеге из Книна добио ударац у лакат, а Бобан је мене закачио по руци избивши ми шлем на леву страну, једно два-три метра.
Кад сам кренуо да га подигнем с терена и сагнуо се, видео сам Бобана у ваздуху састављених колена. Нисам могао ни лево ни десно да се помакнем. Ударио ме ногама по рамену и одгурнуо рукама.
Нисам очекивао да ће ме напасти, у супротном бих се вероватно другачије поставио. Оно што је сигурно јесте то да га се ни најмање нисам бојао. Елем, два-три дана после обрачуна нашли смо се у једном кафићу у парку иза Динамовог стадиона. Отишао сам тамо с четворицом-петорицом колега. Бобан је пружио руку, али је био пун себе. Остали смо 15-20 минута, мало попричали, ја попио сок и кафу, и свако на своју страну.
Како каже Ахметовић, био је спреман да пуца у Звонимира Бобана, кога је спасао тадашњи тренер Динама Јосип Куже.
- Куже је ту одиграо главну улогу. Да није Кужеа било, да је он кренуо поново, он би добио један оквир, 100 посто. Осам комада, 100 посто. И данас тврдим да бих га убио! И данас тврдим да бих га убио само да није било Кужеа. Да се само вратио, ја бих њега убио - говорио је Ахметовић.
Подсетимо, Звонимир Бобан се једном приликом осврнуо на ову чувену утакмицу, ударање милицајца, свих призора насиља тог дана...
- Не желим да дајем историјски суд зашто се Југославија распала, али један од разлога је сигурно економски. Режим није хтео да прихвати нове идеје и то је био проблем. Целог живота сам покушавао да избегнем тему о том 13. мају. Био сам један од хиљаду који су направили нешто за идеале. То је био храбар потез против режима и тако смо то осећали. И ништа више. Видео сам што се догађа на стадиону, била је то велика неправда и реаговао сам. Након сукоба с полицајцем сам ушао у свлачионицу Звезде, они су сви били моји пријатељи. Рекао сам им да се не брину и да ће нормално доћи кући. Увек сам покушавао да направим ствари као човек, али имам своје идеале и идеје. Домољубне хрватске идеје део су мене целог живота. Не сматрам Хрвате бољима од других него их само сматрам својима. И ништа више, преноси Вечерњи лист.
Полицајац којег је Бобан ударио (Рефик Ахметовић) није био Србин, подсетио је новинар.
- То није био потез против Србије него против режима. Србија није имала везе с тим - одговорио је Бобан.
У каквом је односу био с играчима из Србије?
- Избегавали смо ту тему и остали у добрим односима, пријатељи као што смо и били. Ми смо људска бића и нормални људи. То што је моја држава имала политичке идеале и идеје ми не дозвољава да не будем пријатељ с онима с друге стране. И никад нисам осетио да ме мрзе због тога што сам Хрват.
О свему што се дешавало у Загребу причао је један од вођа навијача Црвене звезде Зоран Тимић Тима:
- Чувени Максимир... Кренули смо јутарњим возом, мислим да нас је било између 1.000 и 1.500. Дословно није могло да се стоји, седи, ништа. Нас 20 је било у купеу који је предвиђен за шест људи. Цео скандал и медијску пажњу је та утакмица добила због дешавања на стадиону, јер је ХДЗ седам дана пред меч дошао на власт. Била је прича да ли је све то режирано, да ли су шипке биле натопљене киселином и да ли је камење било намерно спремно, јер је било необично много каменица. Сметало им је велико присуство Срба и тражили су начин да прогласе српске кадрове полиције неспособнима, како би их склонили. Максимир им је дошао као кец на 10. Власт је ту помогла лошим одабиром командира, обезбеђења, и водили су рачуна о свему како би их прогласили неспособнима. Да ли је утакмица на Максимиру почетак рата у бившој Југославији? Није, јер мислим да би се рат десио и без те утакмице, али да симболички означава почетак рата - свакако. Наших 300-400 је дошло вечерњим возом, тако да нас је било још више.
- Полиција нас је дочекала и спровела до помоћног терена Динамовог стадиона. Била је ужарена национална атмосфера, почеле су чарке, вређања, гађање новчићима, чашама с пивом и наши су у једном тренутку кренули да ломе ограде. У једном тренутку су сломили ограду и прешли на другу трибину. Почели су нереди на северу, где су се Динамови навијачи тукли с полицијом, а затим и пробили ограду, те изашли на терен. Сећам се да сам добио камен у главу и да су ми направили две копче. Свакако, циљ навијача Динама је био да дођу до нас, али нису успели од полиције. После гомиле баченог сузавца били су избачени са стадиона, а ми смо остали на трибини бар још два сата, јер су се нереди пренели на улице. Пала је ноћ, а ми смо још били на стадиону, и тек онда су нас пустили. Испред нас је чекао аутобус, који нас је одвезао до Дугог Села (место поред Загреба), где нас је сачекао воз само за нас и ишли смо до Београда без стајања. Људи у Београду су гледали пренос утакмице и видели шта се збило, али нису имали контакт с нама. Нико није могао да дође до сина, брата, момка и дословно нису знали да ли смо живи. Кад смо се вратили, дочек на станици је био такав да је ту чекало отприлике 2.000 људи. Загребачка штампа је окривила нас, а београдска њих.
И кад је прошао тај дан, завладао је мрак. У нередима је повређено 193 људи, од којих 117 милиционера. Поднето је 20 кривичних и 60 прекршајних пријава. Ломљене су руке, ноге, ребра и лобање. Пуцале су кости, али тада је пукла и државна заједница. Као кула од карата срушила се комунистичка Југославија Јосипа Броза Тита, а "братство и јединство свих народа и народности", у које су се заклињале многе генерације, показало се као једна обична лаж и трулеж.
Три недеље после максимирских нереда конституисан је први вишестраначки Сабор Републике Хрватске, а владајући ХДЗ искористио је инциденте како би започео чистку српских и других нехрватских кадрова из МУП Хрватске.
Годину дана касније одиграна још једна сезона југословенске лиге, Црвена звезда је још једном гостовала у Загребу. Било је то 18. маја 1991. године, када су црвено-бели математички обезбедили још једну титулу и стигли на ноге Динаму, решени да сачувају екипу пред финале Купа шампиона у Барију 29. маја против Олимпика. У том резултатски неважном мечу Динамо је победио резултатом 3:2. Од тог дана Црвена звезда и Динамо никада више нису одиграли ниједну утакмицу.
Неодиграна утакмица
Динамо - Црвена звезда
Прва савезна фудбалска лига Југославије
Датум: 13. мај 1990.
Стадион: Максимир у Загребу
Почетак: 18.30
Главни судија: Адем Фазлагић (Чапљина)
Састав Динама: Дражен Ладић, Жељко Цупан, Мухамед Прељевић, Андреј Панадић, Звонко Липовац, Драженко Прскало, Вјекослав Шкрињар, Младен Младеновић, Давор Шукер, Звонимир Бобан, Стјепан Деверић
Тренер: Јосип Куже
Састав Црвене звезде: Стеван Стојановић, Горан Јурић, Слободан Маровић, Драги Канатларовски, Миодраг Белодедић, Илија Најдоски, Роберт Просинечки, Дејан Савићевић, Дарко Панчев, Драган Стојковић Пикси, Рефик Шабанаџовић
Тренер: Драгослав Шекуларац
Бобан остао без Светског првенства
Фудбалски савез Југославије после немилих сцена у Загребу казнио је Звонимира Бобана са девет месеци неиграња, мада је казна умањена касније на четири месеца. Селектор фудбалске репрезентације Ивица Осим одлучио је да играча Динама не води на Светско првенство у Италији те године. Касније је Звонимир Бобан без проблема наставио да игра за Југославију. После ће потписати за Милан, и тамо ће играти с Дејаном Савићевићем, који је у тај клуб дошао управо из Црвене звезде.
Хрват у Звезди: "Идем у Београд, а не припадам тамо"
Занимљиво, у редовима Динама из Загреба тог 13. маја 1990. године није било ниједног српског играча у стартних 11. Изузетак је био Мухамед Прељевић, фудбалер рођен у Србији, у граду Пријепољу. С друге стране, у првој постави Црвене звезде била су двојица Хрвата - Горан Јурић и Роберт Просинечки. Јурић је годинама касније дао занимљиву изјаву:
- Памтићу тај дан цео живот, као и свако ко је био на стадиону. Осећао сам се чудно. Знао сам да припадам ту, а био сам на оној страни. Та спознаја ме уништавала. Имао сам осећај као да сам нигде. Посебно је грозан био повратак у Београд. Знате да све одлази дођавола, свесни сте да се враћате тамо где не припадате, тамо где вас не желе, али свеједно се враћате.