БОМБАМА РАЗОРИО БЕОГРАД '41: Овако је завршио Александар Лер

Немачки фелдмаршал Александар Лер, генерал-пуковник „Луфтвафе”, човек који је лично издао наређење Ваздухопловној четвртој флоти, да се 6. априла 1941. године, први пут у историји бомбардују цивилни циљеви у главном граду Југославије. Тада је погинуло око 6.000 Београђана.

Упамћен је по реченици: „Гађајте им библиотеку, да им се семе затре!”, пише "Политика".

Такође је мање познато да је животно, па и судбински био везан за ове просторе.

У званичној биографији Аустријанца Александра фон Лера, с надимком Саша, пише неколико занимљивих података. Рођен је 20. маја 1885, и то у румунском делу Баната, у граду Турну Северин, од оца Немца Фридриха. Са мајчине стране, Рускиње Катарине Фајман, заправо је био православац, а средњу школу је учио и завршио у Панчеву.

Трагом тог податка истраживање различите грађе Историјског архива у Панчеву није дало одговор на питање коју је школу Лер у „панчевачком периоду” похађао. Његовог имена нема ни у фонду Мађарске државне мушке грађанске школе, нити у регистрима овдашње Гимназије. Старији Панчевци једино су могли да нагађају да је почетком 20. века морао живети у Доњој, „немачкој” вароши, данашњем центру града на Тамишу. На којој адреси и са ким је Лер ту живео, као и колико дуго је био Панчевац, нико ни од историјске струке овде није поуздано могао да каже.

Било како било, већ са 24. године, Лера опет сусрећемо на овим просторима како уходи српске положаје које би у случају рата требало бомбардовати из ваздуха. Он је тада препешачио Банат, добро упознао терен, па тако и сачинио прве топографске карте које су аустроугарски пилоти користили током Првог светског рата. Отуда и објашњење како то да је Саша уз руски, румунски и мађарски језик одлично владао и српскохрватским.

По завршетку Војне академије у Бечу и такорећи одмах по избијању Великог рата, ето Лера опет на овој географској ширини, у свом првом борбеном лету у животу, који је направио 31. августа 1914. године управо над Београдом, а са непуних тридесет лета, он већ командује и аустроугарским батаљоном – опет и баш против Србије.

У Првом светском рату учествује као Аустријанац и командује аустроугарским батаљоном против Србије. Био је два пута рањаван. Једно време је био командант 85. пешадијског пука стационираног у Вишеграду. Чин мајора је добио на крају Првог светског рата.

Након рата, активно усавршава своја војничка знања. У чин потпуковника је унапређен 1921, а у чин пуковника 1928. Чин генерал-мајора добија 1934. Био је главни Хитлеров повереник у Аустрији и припремао Хитлеров долазак на власт. По Аншлусу Аустрије 1938. Лер је постао командант немачке ваздухопловне флоте на територији Аустрије (Kommandeur Luftwaffenkommando Ostmark). Убрзо је унапређен у чин генерал-лајтнанта 24. марта 1938.

Командант 4. немачке ваздухопловне флоте је постао 1939. Као командант флоте учествовао је у нападу на Пољску септембра 1939. Као заслуге за муњевити слом Пољске од Хитлера је добио „Коњички крст“ и „Крст за храброст“, а од Хермана Геринга је добио „Златни летачки крст“. Његова авијација је садејствовала у борбама на западном фронту (Француска, Белгија и Холандија).

Као заповедник 4. ваздухопловне флоте учествовао је у нападу на Југославију априла 1941. (руководио је бомбардовањем Београда), командовао је у нападу на Грчку (Крит) и на СССР. Чин генерал-пуковника је добио на Криму 3. маја 1941. године.

Од августа 1942. командује 12. армијом на Балкану као командант немачких трупа на Југоистоку. Као командант Југоистока организовао је две веће операције против устаника у НДХ (Операција Вајс) и у Црној Гори (Операција Шварц). Као главни планер Операције Вајс, генерал Александер Лоер је на једној конференцији у Загребу, претачући у директиву Хитлерове одреднице, изричито рекао да жели "потпуни мир, па макар то био мир гробља".

Првог јануара 1943. 12. армија преформирана је у Армијску групу Е, а Лер је постављен за команданта. На њеном челу остао је до краја рата.

Командант Југоистока био је до 26. августа 1943, када је формиран штаб Армијске групе Ф у Београду под командом Максимилијана фон Вајхса, којој је Армијска група Е потчињена. Зона одговорности Лерове армијске групе ограничена је на Грчку. Од септембра 1944. руководио је повлачењем немачких трупа из Грчке и Албаније кроз Југославију.

Марта 1945. учествовао је са делом својих снага у неуспешној немачкој противофанзиви у Мађарској. Крајем марта исте године, укидањем штаба Армијске групе Ф, поново је постављен за команданта Југоистока, а средином априла његово командно подручје се проширује до реке Соче. Крајем априла под његову команду стављен је 97. корпус у Истри из састава групе армија Ц.

Успео је да побегне у Аустрију пред крај маја 1945, али су га ту заробили енглески војници и предали југословенским властима.

- У 16:34 генерал Винтер јавља, да је штаб генерал-пуковника Лера (Лоеххр), изгледа, пао у руке Тита, наводи се у Ратном дневнику Врховне команде Вермахта од 11. маја 1945.

У војном затвору у Београду је провео од јуна 1945. до фебруара 1947.

Суђено му је на процесу против високих немачких команданата и заповедника у Југославији од 5 до 13. фебруара 1947. пред Војним судом 3. Југословенске армије у Београду. Као ратни злочинац осуђен је на смртну казну.

Стрељан је 26. фебруара 1947. у Београду.