– Било је разноразних коментара када сам одлучила да се бавим музиком. Мој отац је тада када сам ја кренула у интернат добио срчани удар, морао је и да затвори фирму али није одустајао од тога да ја идем у школу и ако су му сви говорили да ме испише. Моји су одувек желели као и ја да упишем музичку школу. Тај одлазак тамо ми је пао тешко јер сам остала без тих пријатеља из детињства.

Прве почетке је направила у џез клубу, а затим је кренула да пева по  концертнима дворанама.

– Тада након што сам држала те часове певања све је прешло на онлине наставу и мени су се и ти ангажмани смањили. Ја приводим магистрарски рад крају а немам пара да то платим. Ту су ми сестре прискочиле у помоћ. Једна ми је платила кирију три месеца а друга ми је платила све што је требало за тај факултет. Мени је то био пораз, јер ја сам неко ко је навико да све што жели сам да исфинансира. Тада су кренули панични напади и анкциозност. Осећала сам се као да немам никога. Овамо једем пиринач и кечап, тада сам заволела тај кечап који прије нисам волела (смех), јер нисам могла да тражим од својих јер је отац био болестан, а и сама сам хтела и факултет и да живим ван свог родног места.