СРБИН У БиХ СЕЛУ: Кад је убијен, Бошњаци показали људскост

Јусуф из села Мердане у Босни, испричао је своју животну причу која би сигурно била добар темељ за роман и снажна порука којом би се сви могли водити кроз живот.

Каже да је у младости био велики таленат за пливање, али је остао да ради у локалној фабрици и да се бави земљорадњом, јер, како каже, није имао ко.

Мердане су мало село у близини Бусоваче, где већином живе муслимани. Међутим, у њиховој заједници је живео и један Србин, који је постао део њихових живота и прича које се преносе с генерације на генерацију.

Његова прича посебно долази до изражаја током ратних година у Босни, када су се комшијске везе и људскост стављале на највеће искушење.

- За време рата у Босни, тај Србин је брао парадајз и паприке кад га је снајпер погодио. До мрака је остао ту да лежи, нико није смео да му приђе. Кад се стишало пуцање, ми смо му пришли. Зовнули смо из Зенице попа православног, па смо га сахранили по њиховим, православним обичајима - присећа се Јусуф.

Од дрвених дасака, које су сами скупили, сковали су сандук и крст. Све су обавили према православним протоколима, не правећи разлику да ли се несрећни човек крстио или клањао.

За њих је било важно само једно – да испрате човека како доликује, да му пруже последњи опроштај и поштовање које заслужује. У том тренутку, вера и нација нису били битни, битна је била људскост и саосећање према ближњем.

Јусуф је весео човек, обичан, прост и има добру душу.

Кад се запослио одлучио је да школује своје сестре којима је то била жеља, али њихов отац није био у могућности да им приушти адекватно образовање.

- Нисам то чинио само због сестара, него и због њихове деце. Да су моје сестре остале домаћице, шта би им деца била? Деца су им факултетски образована, а не би то тако било да им нисам помогао да се школују. И због тога сам срећан човек.

(Стил)