СКОНЧАО У МУКАМА Принцип није осуђен на смрт - ово је разлог

Гаврило Принцип за многе је променио ток историје, док други сматрају да би све било исто и без атентата. Са само 19 година преузео је на себе велику одговорност, а потом је био спреман и на смрт. Ипак, зверско мучење га је сломило.

Ко је био Гаврило Принцип?

Принцип је 25. јула 1894. године у селу Обљај, удаљеном око три километра од Босанског Грахова. Мајка Марија и отац Петар су укупно имали деветоро деце, од којих је преживело само њих троје. Принципови су живели у сиромаштву, а попут средњовековних кметова, трећину прихода од пољопривреде морали су давати власнику земљишта. 

Гаврило се са 13 година сели у Сарајево и тамо наставља школовање, а једно време се школује и у Тузли. Године 1911, Гаврило Принцип постаје члан Младе Босне. Као што и само име говори, чланови Младе Босне су углавном били омладинци, средњошколци, који су се тајно састајали и заносили се идејама о ослобађању Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске и стварању заједничке југословенске државе, пише Психологис.

Хладан туш

Принцип је био узоран ђак и волео је да жита. Али, откако се учланио у Младу Босну, све су га више занимала идеолошка питања, а све се мање бавио школским обавезама. Годину дана касније, 1912. године, избачен је из гимназије због демонстрирања против аустроугарске власти. Убрзо након тога, он напушта Сарајево и данима пешачи до Београда. У Београду се дружи с тамошњим националистима и изражава жељу да се прикључи герилским одредима који су се на подручју Македоније борили против Османлија. Из тог разлога је директно контактирао и мајора Војислава Танкосића, истакнутог члана Црне руке.

Међутим, млади и надобудни Гаврило доживљава хладан туш: мајор Танкосић му говори да је једноставно преслаб да би га узели у разматрање, сувише је нежне грађе и крхког здравља. Није тешко претпоставити какав је то био ударац на Гаврилов младеначки его. Понижен, вратио се у Сарајево, где је с братом Јовом живео од сече дрва по околним шумама. Међутим, Гаврило се није дао обесхрабрити. На крају крајева, то је било његово најснажније уверење и највећа жеља: да буде револуционар, да у животу постигне нешто велико и значајно. Време је проводио с истомишљеницима, па је једне прилике упознао капетана Живојина Жику Рафајловића, једног од оснивача Српског четничког покрета. Тај покрет је био уско повезан са Црном руком.

Сарајевски атентат: рађање идеје

Најбољи пријатељ Гаврила Принципа био је Данило Илић. Двадесеттрогодишњи Данило, члан Црне руке, Апису излаже своје мишљење о потреби за конкретнијим акцијама против аустроугарске владавине у Босни. Апису се Данилова иницијатива свидела, јер је убрзо сазван састанак у Тоулоусеу, у Француској.

На тај састанак у Тоулоусеу, почетком 1914. године, био је позван још један босанскохерцеговачки члан Црне руке, Мухамед Мехмедбашић. На састанку у Француској се расправљало о разним варијантама евентуалног напада на аустроугарску власт у Босни. У обзир је долазио и Франз Фердинанд, али је на крају одлучено да мета напада ипак буде генерал Оскар Потиорек, војни гувернер Босне и Херцеговине. Тај план је осмислио Владимир Гаћиновић, главни идеолог Младе Босне. За извршење задатка изабран је управо Мухамед Мехмедбашић.

Путујући из Тоулоусеа назад према Сарајеву, двадесетседмогодишњи Мухамед је замишљао и поново пролазио кроз све могуће сценарије атентата на Потиорека. Логично, био је врло нервозан.У ранцу је већ имао спремљено оружје којим је требао извршити напад: бодеж и боца отрова. Након што су се зауставили на једној успутној железничкој станици, Мухамед је зачуо грају и комешање у суседном вагону: ушла је француска полиција и легитимисала путнике. У паници, он кроз прозор вагона баца нож и отров. После ће се утврдити да француска полиција није имала појма о атентату, већ су тражили неког локалног лопова.

Апис: промена плана

Припреме за Сарајевски атентат су трајале неколико месеци. Гаврило Принцип у то време живео је у Београду, као и још двојица чланова Младе Босне - Трифун Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић. Они ће тајним каналима бити пребачени у Босну, како њихов прелазак границе не би био службено забележен.

Мајор Танкосић, Аписова десна рука, био је задужен за набавку оружја, које ће атентаторима доставити преко својих колега Милана Цигановића и Мишка Јовановића. Цигановић је био истакнути оперативац Црне руке, настањен у Београду, а иначе из истог краја као и Гаврило Принцип. Јовановић је био угледни тузлански бизнисмен, потајно припадник Црне руке. Оружје је из Тузле у Сарајево тајно пренио Данило Илић.

Ноћ пре атентата

Осим бомби и пиштоља, ту су биле и бочице с отровом, који су заверници требали попити ако буду ухваћени. Ноћ пре атентата, Илић је групи младића поделио оружје. До тог момента, неки од њих се нису ни познавали. Све је држано у строгој тајности. Илић их је ујутро распоредио по рути којом ће се свечана поворка кретати.

Осим Илића, који је био организатор атентата на локалном нивоу, планирано је да укупно буде шест атентатора: Трифко Грабеж, Васо Чубриловић, Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип, Мухамед Мехмедбашић и Цвјетко Поповић. Наравно, круг свих оних који су били умешани у Сарајевски атентат је био много шири.

Дан атента

Софија и Франц Фердинанд су у Сарајево стигли 25. јуна 1914. године. Допутовали су одвојено. Одсели су на Илиџи, у тада врло модерном и луксузном Хотелу Босна. Само за њих, један део тих одаја је преуређен у капелицу. Све је било на краљевском нивоу и подређено њима.

Три дана касније, 28. јуна, пар је ујутро допутовао од Илиџе до главне железничке станице. Тамо их је дочекао гувернер Потиорек. Према раније утврђеном плану, колона од шест аутомобила прво је свратила до касарни (у склопу данашњег Кампуса Универзитета у Сарајеву), како би Франц Фердинанд накратко обишао војску. Потом су се запутили у правцу Вијећнице, лагано возећи улицом уз Миљацку. Софија и Франц Фердинанд су се налазили у спортском кабриолету "Дупли Пхаетон". Друштво су им правили гувернер Потиорек и потпоручник Франз вон Харач, задужен за њихову сигурност, а иначе власник тог аута. 

Док знатижељни народ раздрагано поздравља поворку, шесторица младих атентатора, стопљених с масом, стратешки су распоређени по унпред најављеној рути. Пробијајући се кроз народ, Данило Илић их обилази једног по једног и упућује им речи охрабрења. Недељко Чабриновић успео је да активира бомбу и бацити је на аутомобил у којем се налазио надвојвода Франц Фердинанд. Међутим, бомба се одбила од тог аута и пала под точкове онога иза њега. Тек је тада експлодирала. Зачувши експлозију, аутомобили на челу колоне су нагло убрзали према Вијећници. Пројурили су поред Цвјетка Поповића, Гаврила Принципа и Трифуна Грабежа. Бомба је ранила и двадесетак људи из публике на тротоарима. Како не би пао у руке полицији, Чабриновић је брзо попио отров из бочице коју је раније добио, а потом се бацио у Миљацку.

Франц Фернинанд бесан

По доласку у Већницу, након тог покушаја атентата, Франц Фердинанд је био бесан. Напао је градоначелника Сарајева, Фехима ефендију Цурчића, који је такођер био у колони, у првом аутомобилу. Фердинанд је просиктао: "Ја дођем у пријатељску посету, а дочека ме бомба? Ово је нечувено".

Иапк, Франц Фердинанд се сложио да не требају одустајати од оригиналног плана, али је изразио жељу да прво оду у болницу и обиђу официра рањеног у бомбашком нападу. Како би избегли велики број људи на улицама града, а тако и смањили ризик од евентуалних нових напада, Потиорек је одлучио да колона не иде планираном рутом. Из неког разлога, та информација о промени пута није стигла до возача. Зато су се држали раније утврђене руте.

Гаврилова прилика

На самом почетку те исте улице, на тротоару је стајао Гаврило Принцип и широм отворених очију гледао у Франца Фердинанда испред себе. Зашто је Гаврило био баш на том месту у том тренутку, не може се тврдити са сигурношћу. Угледавши колону у застоју те Франца Фердинанда у ауту директно пред собом, искористио је прилику и муњевито реаговао: извадио је пиштољ и запуцао. Први метак је погодио Франца Фердинанда у врат, а други Софију у стомак. Гаврило Принцип ће касније тврдити како није хтео да пуца у њу, већ је циљао Потиорека.

У намери да убије и себе спречили су га окупљени пролазници, који су га ухватили, одузели му оружје и почели да га туку. Гаврило је пао на под. Наводно, у једном тренутку је успео из џепа да узме бочицу с цијанидом и да га попије. Међутим, као и у Чабриновићевом случају, отров је био стар и није га убио, али му је од њега позлило и добио је страшне болове. 

Гаврилова патња

Првих неколико дана, Чабриновић и Принцип су стојички подносили полицијско испитивање, не откривајући остале атентаторе нити везе с Црном руком. Међутим, када је ухваћен Данило Илић приликом рутинске истраге, препао се и "пропевао" - надао се да ће одавањем информација избећи смртну казну.

Наиме, сви су били оптужени за велеиздају, а максимална казна за тај злочин је била смрт. По тадашњем закону, та казна је вредила само за оне који нису били млађи од двадесет година. Илић је имао 23 године, али су остала шесторица имала мање од 20: Принцип 19, Чубриловић 17, Поповић 18…

Гаврилу је било 19 година, па га суд законски није могао казнити смрћу. Недостајало му је 27 дана до двадесетог рођендана. Остатак свог кратког живота, Гаврило Принцип је провео у тешкој патњи. Казну је издржавао у изолованој ћелији у тврђави на северу Чешке. Гладан, усамљен, без светла и грејања, Гаврило се покушао да се обеси 1916. године, али није успео. Туберкулоза му је толико оштетила кости, да је у више наврата морао да замоли затворске лекаре да му ампутирају руку. То су на крају и урадили. Гаврило је умро у затвору 28. априла 1918, три године и десет месеци након Сарајевског атентата. Имао је само 23 године. У тренутку смрти, имао је око 40 килограма. Затворски стражари су га покопали у неозначеном гробу. Посмртни остаци су касније пренесени у Сарајево.

Гаврило Принцип је с осталим атентаторима сахрањен у сарајевском насељу Кошево, на православном гробљу Свети арханђели Георгије и Гаврило. На том месту је 1939. године подигнута и камена капела њима у част, позната као Видовданска капела, Капела Видовданских хероја или Капела Младе Босне.

(Мондо)