ПРЕМИНУО НА ДАНАШЊИ ДАН: Мудре мисли Боре Пекића

Пекић је рођен 04. фебруара 1930. године у Подгорици, а умро је у Лондону 02. јула 1992. године. Заједно са тринаест интелектуалаца обновио је рад Демократске странке. Добитник је бројних награда и признања. Најпознатија дела Борислава Пекића су: "Беснило", "Златно руно", "Како упокојити вампира", "Одбрана и последњи дани", "Време чуда" и "Атлантида".

У Српској академији наука и уметности био је дописни члан. Филм "Дан четрнаести" је рађен према филмском сценарију Борислава Пекића, а представљен је на Канском филмском фестивалу, 1961. године. Пекићева дела преведена су немачки, енглески, италијански, француски, холандски, шпански, чешки, пољски, мађарски, словачки, реторомански, румунски, словеначки, македонски, грчки, албански, украјински и шведски језик. Примио је бројне награде и признања у току своје каријере, те стекао славу и популарност.

У наставку прочитајте неке од мудрих мисли које је Пекић оставио иза себе:

1. Човек се никад не пита за узроке добрих ствари које му се дешавају. Занимају га само узроци рђавих.

2. Кад човек остане у мраку, не тражи онога ко је угасио свећу, него другу свећу.

3. Оно што мора да буде није несрећа. Несрећа је само оно што не мора бити, а ипак се догоди. Несрећу увек изазивају људи. Природа влада оним што бити мора.

4. План је ОК, само га се догађаји због нечег не држе.

5. Човек је фрагмент природе, а не властите историје. Пре његове појаве природа се исказује као систем ненарушене равнотеже. Појавом човекове интелигенције ситуација у природи се мења.

6. Сигурност је само победа једне вероватноће над другом и ништа више.

7. Ништа није неизбежно. Све је неизвесно.

8. Незнање рађа гордост; гордост рађа незнање.

9. Мора само пазити да се проклета стварност на мала врата тзв. аутентичности не увуче у њега и инхибира машту. Јер машта је све. Стварност је, ако је уопште има, ништа. У најбољем случају, производ успелог маштања.

10. Апсолутна слобода могућа је једино ван разума, у лудилу. Само у лудилу све је могуће.

11. Смрт и живот су једно, а Универзум је њихова вечна рекомбинација у таквом универзуму бити жив или мртав заправо је исто.

12. Будућност ће или бити као садашњост, па нас неће требати, или ће се од ње разликовати, па нас неће разумети.

13. Човек је зависан од разума, као болесник од болести која га убија.

14. Не воли човек једног писца само зато што га забавља, или га пред дилеме ставља, него што понекад случајношћу отвара пут његовим сопственим идејама. Помаже му да се изрази, сам себе разуме, активира ментално. То може бити и супротстављањем и прихватањем. У сваком случају, посреди је немушти дијалог. Читање мојих књига замишљам као разговор са мном, не као пуко слушање.

15. Будућност ће, као и увек, хети одгојити властите нове заблуде; а што ће оне бити, заправо, наше и старе колико и свет, неће сметати ниједном од праунука како би се њоме дичио, бришући у међувремену тур нашим јеремијадским опоменама и саветима.

16. Економски просперитет је деструктиван, даје људима времена да измишљају све нове и нове потребе и нове жеље.

17. Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих. Јер част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо.

18. Човек заиста умире. Зато се смрти и плаши. Једино је живо биће које од смрти зазире. Јер, само за њега смрт је коначан нестанак.

19. Ако неко љубав према својој земљи, партији, покрету, идеји, стави начелно изнад истине о њој, ма каква да је, то није прави патриотизам, то није прави борац једне идеје. То је морална кукавица у потрази за алибијем.

20. Човек увек ради против себе. То је у његовој природи.

21. На овом се свету може бити само на губитку.

22. Престао је вечни рат природе и човека. Чим је схватио своју моћ, човек се према природи почео понашати као према случајној и несносној рогобатности у уређеном поретку вештачких ствари, у свету властитих производа, који би, иначе, без природе био савршен.

23. Немати прошлости је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се у њу вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све – садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање ово што данас радимо.

24. Огледало је мање ту да нам покаже оно што је испред њега колико да сакрије оно што је иза њега.

25. Човек има све што је потребно за освајање Универзума, све креативне способности, имагинацију, неограничени егоцентризам, безобзирност и према себи и према свим другим облицима егзистенције, нагон за одржањем, страх од смрти и осећај изабраности, илузију позвања.

26. Свет малих људи на велике истине никад није спреман. Чак и папа би се смртнички уплашио, ако би му се доказало постојање бога.

27. Има људи чији је живот траг у води. Невидљиви су, нечујни, нестварни, без отисака у пешчаној пустињи човечности. Не знамо одакле су међу нас дошли, а кад оду, зашто су и куда отишли. Док су богови земљом грели, тако смо их препознавали. Кад нас напустише, од њихове моћи људи наследише једино способност да живе, али не да буду. Њихово је биће Вода. Вода је њихов Елемент, њихова природа и судбина.

28. Храброст није у људима него у тренуцима. У тренуцима је пустоловина, а у људима само страх од тренутака... Кукавице су несрећне више пута у животу, храбар човек једном заувек.

29. Човек потопљен у стварност губи од критичке моћи колико је тешка њиме заузета стварност.

30. Вирус нема мање права на убијање да би живео него што га имају људи кад убијају да би владали.

31. Страх је најчистије, најприродније, најчешће, најздравије људско осећање. На страху почива врста. Страх инспирише нагон за одржањем.

32. Човек се не бори с рупом ископаном на погрешном месту, него с будалама које су је ископале. Рупу једноставно затрпава.

33. Већина потребних ствари у животу човеку долази касно. Најчешће кад се од њих нема нарочите користи. Мудрост, између осталих. Права осећања, понекад. Истине увек некако стижу на време да их човек снесе у гроб.

34. Људи су болесно неповерљиви. Као да су у сталном међусобном рату, да једни од других не очекују никакво добро. Људи су уопште врло чудни. Као да он и они нису из истих светова. Чак и они који су према њему били љубазни, па му се понекад чинило да га схватају, ни они нису одобравали његов начин мишљења. То се не ради, говорили су. Али кад их је питао зашто, зашто се нешто не ради, нису умели да одговоре. Зашто су људи такви?

35. Шуме су крчене да на планету стане што више људи и да они, упркос свему, све бедније живе.

36. Проклете чињенице. Има заиста нешто болесно у западноевропском васпитању. Никад нам није доста чињеница. За нас су, наиме, чињенице - истине. Ми мислимо да смо у нечему нешто сазнали ако о томе прикупимо планину чињеница. А зна се како с њима ствари стоје. Већина их се међусобно не слаже. Чињенице су, у ствари, најнестабилнији фактор нашег сазнања о свету. Његова једина права непозната величина. Да нема стварности, како би се о њој дубоко и тачно писало!

37. Може се бити или писац или човек. Бити обоје, немогуће је апсолутно.