Јока згрешила на Петровдан, испаштала 10 година

"Тачно десет година прошло је од болести једне жене до њеног повратка међу здраве људе. Преобразила се кума Јока. Друга жена. Смирена и озбиљна као и увек, али некако ведра и као млађа. С лица јој се изгубила она њена некадашња испијеност, изнемоглост и измученост. Нестали су они свима нам познати трагови болне сете, који су јој годинама давали паћенички изглед, да смо је сви њени познаници и рођаци сажаљевали.

Свега је тога нестало. Сасвим друга жена. И до сада се њена реч слушала, али сада... Милина је било слушати је. Жедан би је и гладан, како се каже, слушао, кад нам је лагано, топло и убедљиво, мало као да пева, причала с дубоком вером и бескрајним уверењем и сведочењем свој случај који је недавно преживела и доживела.

"Десет година, равних десет година патила сам и испаштала. Десет година! Данас је то само сан, милом Богу хвала! Десет година, како знате, болна сам била и шепава. Од Светог Петра пре десет година до Светог Петра ове године. Нека је слава драгом Богу на небесима!

BloombergAdria.com

Знала сам ја добро свој грех. Пре десет година сам на дан Светог Петра тешко згрешила. Уместо, како сам од покојне своје мајке чула и учила и као што су наши стари побожно чинили, да идем на тај наш велики свети празник у храм у Северин, где се годинама на дан Светог Петра слегала околина наша, где се свечано служила света литургија, где се чула побожна беседа, где се испоснички чиста срца наташте долазило на свету исповест и свету причест... Уместо, велим, свега тога, ја грешна, тај дан купила сам сено. Гледате ме јелте у чуду? Јесте, купила сам сено. На тај свети дан купила, сушила и пластила. О Боже, где ми је памет била!

Ето, видите тешки мој грех! Осећала сам и сама да није било добро што сам чинила и да је то било грешно, али ето, чинила сам. У ушима су ми цео дан били и гласови звона и комешање света и оно наше мило свето црквено појање. Пред очи ми излазиле слике светих икона, запаљених кандила и свећа и сјајних свештеничких одежди. У носу ми био онај јаки задах знојаве летње врућине измешан и преливен тамјановим мирисом. Све је то цео боговетни дан са мном и уза ме било, чак и оно слепачко запомагање испред цркве и весело дозивање испод шатри и пиштање дечјих свиралица, али нешто ми није дало да оставим посао.

Навалила жена била, хтела да искористи лепи летњи дан, као да нема у Бога дана и као да Свемилостиви Бог не води о томе рачуна. Грешна сам, грешна! Врући петровски дан, ливада не баш малена, цео дан нисам одахнула. Ни ручала нисам, мало сам само с ногу презалогајила. Без одушка сам радила. Без предаха претресала сам у стави скупљено сено. Виле као да су биле срасле с рукама вешто су поигравале и не пропуштајући ниједне сламке прекретале их и окретале према Божјој врелини и пржини. А кад је сунце кренуло према западу, почела сам да пластим. Сено било суво као барут. И не било на овој дугодневној врућини! И тај ми је посао одмицао.

BloombergAdria.com

Умора није било. Зарана сам све свршила. И таман да у мирно предвечерје дивног тога дана пођем кући на починак, осетим севницу кроз десну ногу. Хвала Ти и слава мили Боже! Опружим ту ногу подбочивши се на здраву мислећи да ми је само утрнула, као што то зна чешће бити, али трнци све јаче кроз ногу севаху и као да је стезаху. Нагнем се на најближи пласт и подбочим на виле, да покушам да се на њу помало ослоним. Болови биваху све јачи да сам малтене иза гласа јаукала. Сузе саме потекоше низ лице.

Господе Боже, вриснула сам, опрости ми! Никада више, никада више!

Јасно ми искрсао пред очи тешки мој грех тога Божјег дана, дубоко сам била свесна своје грехоте и уверена да је грех мој дневни узрок насталим мојим боловима. Свом душом молила сам Господа Бога да ми опрости: Никада више, мили Боже!

И заветовала сам се тај час, ту у ливади, да никада више нећу на свете благе дане радити овакве послове и да ћу увек, док сам жива, на тај свети Петровдан ићи у храм као права наша православна жена и Српкиња. И одржала сам завет свој и одржаћу га, по Божјој вољи, до последњег часа свога.

BloombergAdria.com

Милом Богу хвала, бол ми је био мало одминуо и лагано сам, помало шепајући, дошла кући. Болови нису престали, мењали су се према времену. Добро сам знала и увек тачно осећала све временске промене: хоће ли киша или ће усталити лепо време. И увек су били живи. На ту ногу, као што сви знате, никада се више нисам могла слободно ослонити. Шепала сам. Није се могло друкчије. Десет равних година било је тако. Прво време било ми тешко; касније сам се била и научила. Шта сам могла, кад је тако морало.

Научила сам се била на то да морам шепати, а и ви сте се сви били на то навикли. Тако сам мислила да ће бити кроз цео живот. Ето, није. Драги Бог је друкчије досудио, слава му и дика! Милије му је да ме у старије моје дане овако обрадује. Милостив је драги Бог и премилостив нама грешнима! И ове године отишла сам на дан светога Петра, Божјег апостола, на храм наш надалеко чувени, у наш некада славни Северин, где су у светој цркви узидана била наша стара права царем дарована. Отишла сам као и сваке године: испосна, раније, полагано шепајући, као и увек.

На време сам лагано стигла и одмах ушла у свету цркву. Свеће сам за своје покојне упалила, по челу светим уљем помазана, исповедила се као и ранијих година. Све време нисам се из цркве макнула. Све време пре службе Божје и целу службу Божју престајала сам мирно без и труна обичног свога умора. Дивно наше свето богослужење, свете речи проповедника, беденичког свештеника, смишљене и побожне, па складне арије дирљивих црквених песама које се благо прелеваху, дираху ми најтананије нити устрептале душе: блажише је, заносише и узносише у далеке небеске светове.

BloombergAdria.com

Дуги, као живи светитељски погледи са старих наших дрвених икона које подрхтаваху обасјане таласом запаљених воштаница и као мало замагљене плавичастим устаљеним димом мирисног тамјана, преносише ме у давна времена наше чисте народне побожности. Душа ми је тај час била чиста као бистро врело и блиска Богу, као јутарњом росом умивен мирисни пољски цвет, без и труна какве и најнезнатније мрљице. Осећала сам дубоко близину Божју.

У неком сам се другом свету осећала, као да и нисам била на земљи међу својим другама. Видела сам их, гледала, знам да сам с њима и међу њима, а опет, ето као и нисам. Волела сам их све свом душом, мила су ми била сва и позната и непозната лица, блиске су ми биле и својатне, али, ето, све су ми биле као неке неземаљске, као све скупа и нисмо биле оне јучерашње и прекјучерашње, оне обичне свакидашње...

Лагано смо се помицале сврстане у ред причеснице једна за другом, примицале смо се лагано и побожно уз дивну песму Тјело Христово примите ка светим дверима и светом путиру који се блистао у руци старог писаничког проте. Лагано и побожно враћале смо се смирене и препорођене. Необично сам се осећала.

Никада се дотле нисам у тај свети час тако осећала. Лакоћа ме нека била подузела, као да сам без тела, Боже ми опрости, као некако анђеоска, сва од неке ванземаљске таласасте материје. Тај час, чинило ми се, могла бих полетети...

Мила кумо, шапну ми прва кума Мара Грубићева, па ти више не шепаш!

Пала сам на колена, главу сам спустила до црквеног пода. Све биће моје слило се у једну бескрајну благодарну молитву.

И ето, мили моји, Божјом милости моја нога сад је здрава као и пре десет година, као да никада ни болесна није била".

(Према запису проте Стевана Јањетовића)