ЗБОГОМ ЖИВОТЕ: Како су изгледали Ћопићеви последњи тренуци

У документарном филму "Моја мала из Босанске Крупе", редитеља Пурише Ђорђевића, приказана су последња два сата живота овог великог српског писца. Филм се темељи на дирљивом сведочењу Момчила Срећковића, из села Забрежја код Обреновца, кога су Ћопић и његова жена Богданка школовали у Београду када је био дечак. Захваљујући Срећковићу, који је касније постао новинар уз Ћопићево помагање, "Новости" су добиле проширену верзију његовог сведочења.

"Упознао сам Бранка 14. јула 1964. када сам примио награду Полетарца за најбољу песму, а он је био члан жирија. Ни данас не знам зашто сам му се допао, али Бранко и његова жена Богданка су дошли у село и предложили мојим родитељима да ме школују код њих", присећа се Срећковић.

Његова прича наставља се кроз скоро пет година проведених у њиховој кући, где је био прихваћен као рођени син и где су га научили много вредних ствари у животу. У почетку је био плашљив и несигуран, па је користио кредом обележавао сваки кутак да би могао да се врати кући јер није познавао Београд. Међутим, захваљујући Бранку, постао је упознат са свим тајнама града и живота у њему.

Бранко му је поверио многе личне приче, укључујући анегдоте из свог детињства, приче о породици, првим љубавима и како је започео свој писатељски пут. Сетио се и свог првог доласка у Београд 1935. године, када на железничкој станици није имао кога да га дочека, па је чак преноћио испод савског моста. Његове речи и приче откриле су сву дубину и богатство његове личности.

У међусобном односу, Бранко Ћопић није га ословљавао именом, већ "јаране мој", што је још један пример његове искрене брижности према свом младом штићенику. Иза овог изузетног писца остала је не само књижевна баштина већ и изузетно дирљива прича о односу који је изградио са Момчилом Срећковићем, која сведочи о његовој хуманости и брижности према младима и њиховом образовању.

Тог понедељка, 26. марта 1984, када је дефинитивно одлучио да оконча живот, Ћопић се јавио управо Момчилу.

"Бранко ме је око два по подне позвао телефоном да хитно дођем, јер има нешто важно да ми прича. Одмах сам кренуо за Београд, а кад сам стигао, он већ није био код куће. Цица ми је рекла да је у депресији и да седи у парку. Нашао сам га на клупи, није окретао главу, само ми је рекао: Тужан сам ти, јаране мој. Добио сам нови позив за полицијско саслушање, хоће да ми огуле кожу. Али неће они више да ми загорчавају живот. Јаране мој, затварам свој ‘дућан’, а теби остављам кључеве да их бациш у Саву.

Онда је предложио да прошетамо. Корачали смо од Теразија ка хотелу Москва, па је хтео да седимо у башти и попијемо по кокту. Бранко је много и брзо причао, од тога да су му најдражи Доживљаји мачка Тоше и да је проза његов домен, рудник, до тога да никада ни на који начин не треба да се бавим политиком. На његово инсистирање кренули смо ка Зеленом венцу, иако је већ било седам увече. Није престајао да прича – говорио је да су његове бајке украдене, недосањане, да су на наивне слике људи које је имао пали студен и магла, а да су све приче које је написао у спомен народу који уме да пљуцка смрти у брк…"

По Срећковићевом сведочењу, тако су стигли и до савског моста – Бранко је желео да му покаже камену клупу на којој је провео прву ноћ у Београду, и како је био нагнут, наочари су му пале доле.

"Отрчао сам степеницама да их нађем, а кад сам се вратио горе, Бранка више није било. Окретао сам се у мраку около, кад сам га коначно приметио, он је већ прешао половину моста ка Новом Београду. Почео сам да трчим и да га дозивам, али од звона са Саборне цркве која су у том тренутку звонила није могао да ме чује. Оно што је за мене остало најстрашније је то што сам стигао десетак корака иза Бранка када сам видео како се нагиње ка металној огради и нестаје. Био сам у шоку, одјурио сам доле скоро без свести, Бранко је лежао у локви крви, а очи су му биле широм отворене…

Стигла је полиција и Хитна помоћ, и како истиче, тада је уследио нови шок – испитивали су га зашто није спречио Ћопићево самоубиство, или да ли га је он можда гурнуо са моста… Испитивање је престало тек када је Богданка дошла у станицу полиције са опроштајним писмом које је Бранко оставио, а које је пронашла тек те ноћи.

"Огромну неправду је Бранко доживео и велико зло. Скоро сви су га оставили и издали – бројне колеге – писци, многи другови – саборци, пријатељи. Његова смрт прошла је сасвим тихо, а филм Пурише Ђорђевића донекле исправља ту неправду и расветљава истину о томе зашто се Бранко убио.

Опраштајући се са својим пријатељем који је трагично окончао живот, Десанка Максимовић се сетила лепих тренутака које су провели заједно.

Два дана касније у Политици је објавила “Ин Мемориам” посвећен трагично настрадалом пријатељу:

"Био ми је Бранко Цопић један од најбољих комшија кога сам икада имала, садруг, сабрат, с којим сам често заједно путовала по школама да читамо деци, човек с коим сам имала исто мишљење о књижевности, а то је врло важно. Исто смо мислили и у улози поезије и књижевности у животу човековом. Не могу просто да замислим да њега може смрт да узме. Када се само сетим његових дивних хумористицких прича. Кад год бисмо, ма где, читали он је био главни."

Поседовао је хумор, како бих рекла, неизмишљен који је извирао из народа и који је могао и највећег скептика да насмеје. Не могу да замислим да ће човек који је засмејавао цео наш свет, сада раплакати све оне које је тако дуго засмејавао. Деца ће нарочито жалити Бранка Ћопића, његову “Јежеву кућицу”, његове дивне “Огласе”. Мислим да нема његове песме коју наша деца не знају." Цео народ ће Бранка жалити и као човека и као писца који је нашем народу много дао — написала је Десанка за Политику.

Непосредно након Ћопићевог самоубиства није била пронађена никаква опроштајна порука. Његова супруга, Богданка – Цица, нашла га је касније, у лименој кутији “Пеликан” у којој је држала прибадаче.

Писац се опростио речима

“Сам је крив за своју смрт. Вадили су га из гована многи добри другови па није помогло. Био је ту и Хектор, амбасадор из Мексика, сада је у Турској, и Селим Нумић, и Ратко Новаковић, и Цица, Бог је убио дабогда! И његови бројни читаоци, али ништа није помогло. Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту, ако је икако могуће. Збогом лијепи и страшни животе! Март мјесец, 1984. године!”