Мишић и краљ Александар на првим модерним Олимпијским играма

Након посртаја наше војске у српско-турском рату 1885. почиње Мишићев нагли успон на официрској лествици. Фебруара 1887. године положио је капетански испит, а наредног месеца унапређен је у чин капетана ИИ класе.

Исте године упућен је у школу гађања аустријске војске у Бруку на Лајти. Током боравка на истоку Аустрије, Мишић се показао као одличан стрелац на једном турниру.

Иако је победио аустријског колегу, резултат је намештен у корист домаћина, коме је као награда следовао златни сат.

Сусрет са великом тројком и Олимпијске игре

По повратку са школовања, Мишић је примљен на двогодишњу припрему за генералштабну струку у Главном генералштабу. Те 1888. године судбина је спојила Жућу и тројицу официра који ће кроз четврт века постати окосница српске Врховне команде у Великом рату - Радомира Путника, Степу Степановића и Петра Бојовића.

Степановић и Бојовић су се налазили на другој години припреме, док је Путник испитивао приправнике. Мишић је три године касније унапређен у чин капетана И класе, 1893. у мајора.

Његов таленат и убрзано напредовање нису могли да прођу неопажено код (тада) пуковника Радомира Путника. Тако је Мишић постављен за ађутанта краља Александра Обреновића уз четворицу официра. 

Пратећи краља, присуствовао је обнови модерних Олимпијских игара 1896. у Атини.

Српска делегација је истовремено посетила и манастир Хиландар.

На првим Играма, које су трајале од 6. до 15. априла 1896, наступило је 14 држава, а иако Србија није била међу њима, на теренима је блистао један наш сународник - Момчило Тапавица, Србин из Надаља, села у садашњој општини Србобран у Јужнобачком округу.

Као представник Аустроугарске, Тапавица је бриљирао на Играма којима је присуствовао и - легендарни српски војсковођа Живојин Мишић.

Наиме, потоњи војвода је у марту те 1896, као 41-годишњи ађутант-мајор на двору Обреновића, добио прилику да се нађе на једном необичном путовању са 20-годишњим краљем Александром.

Оно је укључивало одлазак у Атину, али и на Хиландар, српски манастир на Светој гори, који је тих година био у великим дуговима и, као такав, умало пао под бугарску власт.

Мишић, млади Обреновић и остатак не превелике српске свите задржао се на Играма четири дана.

У славу наше делегације, једине краљевске која се одазвала позиву грчког владара - свирана је и химна "Боже правде" на стадиону.