РУГАЊЕ ПОКОЈНИЦИМА: Отац Предраг искрено о српском обичају

Отац Предраг Поповић указао је на обичај који се у многим крајевима Србије поштује, а који никако није у складу са црквеним учењем и литургијским животом.

- Ту где сам седео, баба седи у чело, што је умрла. Њој ставили столицу у предње чело, ја седим са десне стране. Ја кажем: "За кога је ово?" Каже: "То је за бабу." То су људи који су литургијски, људи који су црквени, који су сваке недеље у цркви. Свештеника нису ставили у чело него су ставили гардеробу од покојне бабе на чело. Ајде, нека то буде, ајде... Гардероба, ајде, нека се покаже да нам тај неко недостаје, тај који више није ту, али нека се ту заврши све - рекао је отац Предраг.

- Али када су кренуле сарме, они сарму баби у тањир и тако редом. Кад на крају они мени да треба да идемо. Ја кажем да се слажем, али док баба не поједе сарму, неће да идемо нигде. Онда можемо кући сви. А они ме гледају. Па што си сипао, је л си сипао сарму? Нека баба поједе: "Једи баба. Једи, немој да причаш сада, сипали ти, једи. 

Они мене гледају као да сам ја блесав. Кажем: "Добро бре људи, ви идете у цркву сваке недеље, зашто изводите циркус. Ви се ругате, ово је ругање упокојенима - рекао је отац Поповић, а затим су уследили и коментари.

- Можда је погрешно, а можда није. Ти обичаји се преносе са колена на колено. И мислим да је тешко породици да у тренутку када изгуби свога и када је у највећем болу да не уради све што му кажу из страха да не уради нешто погрешно за свог умрлог. А свима нама је лакше када знамо и верујемо да су наши преминули са нама 40 дана и тај осећај празнине је покушај умањења бола јер до " јуче" је та особа седела са нама. Мени је преминуо супруг и то је било јако тешко и неприхватљиво и без размишљања сам прихватила да његова слика и одело буду поред мене. И та храна је само намењена покојнику да " види", да га нема, да му се олакша одлазак. Сви ти обичаји су верујем настали из велике туге за умрлим. Зато сви који се овоме смеју су они који ту тугу нису доживели.

- Тако се оче десило кад смо сахрањивали моју ујну (93год) и њена другарица поставила све у чело стола за њу. И свестеник долази и право у чело да седне, кад су бабе скочиле: "Неее попе". Свештеник устаде па пита шта би? Оне му рекоше да је то Евицино место. Свештеник их погледа и реце: "Слушајте ме добро, оно жито, вино, свеће и молитва то је било за Евицу, а ово овде је за нас. Евица што је јела, јела је. Данас ја једем за њу. Бабе се ућутале, спустиле главу и кажу тако је оче.

(Стил)