МАЈКА 6ДЕЦЕ ЖИВОТ ДАЛА ЗА КиМ Mисица погинула као добровољац

Љиљана Жикић Карађорђевић одлучила је да се 1999. године добровољно пријави у војску Србије и оде на Косово. Имала је 42 године када је као припадник 125. моторизоване бригаде упала у заседу албанских терориста и погинула. 

Љиљана је рођена деветог марта 1957. у Крагујевцу. Похађала је музичку и балетску школу, глумила у позоришту “Јоаким Вујић”, дипломирала на ФОН-у у Београду, где је стекла диплому инжењера организационих наука. Након што су се њени родитељи развели, она се са мајком, братом и сестром преселила у село Жабаре. Одбацила је очево презиме Ђоговић, а узела мајчино Жикић и па томе додала и презиме рано преминуле бабе по мајци, Манојловић.

Постала је 1978. Мис Југославије, играла епизодне улоге у чувеним домаћим остварењима "Није него", "Тигар", Балкан експрес", "Грлом у јагоде". Њена прва збирка поезије носи назив "Теби", поезији се окренула након што је одустала од намере да се бави певањем. Снимила је бројне рекламе, а како је њена ћерка Дина пре неколико година испичала за Блиц, њена мајка одустала је од такмичења за Мис света јер је у то време снимала рекламе у Њујорку.

Након почетка агресије НАТО-а на СРЈ Љиљана се 28. марта 1999. пријавила као добровољац у Војску Југославије. Погинула је првог априла код села Љубенић крај Пећи након што је упала у замку албанских терориста, са још два српска војника. Одликована је Орденом у области одбране и безбедности првог степена.

- Иако сам била мала тога се одлично сећам. Ујак који живи у Аустралији и тетка која живи у Канади, су ми рекли да мама више није жива али ја то нисам баш разумела. Сећам се да сам плакала, али ме је прошло...Није ми тада било јасно шта се заиста десило и мислила сам да ћу да је видим после месец дана", испричала је Љиљанина ћерка Дина Галорини за "Блиц" и додала:

- Међутим, када нас је ујак одвео на гробље и када смо мој брат Алберто и ја видели мамин споменик, тада ми је било јако тешко. Од тада сам стално чувала њену слику уз себе, а када сам спавала држала сам је испод јастука. Било ми је тешко кроз основну и средњу школу. После сам и ја добила сина кога неизмерно волим и који када год ми каже мама увек се сетим своје мајке. И што сам старија то ми даје све више мотивације, сада завршавам мастер студије, некако идем њеним стопама, борим се, не желим да ме људи жале.

Дина је постала мајка и једина је од Љилијанине деце која живи у Србији: 

- Нас је у ствари требало да чува мамина пријатељица којој је мама и паре дала да брине о нама док је она на Косову. Када је мајка погинула, та жена је нестала са парама и ни дан данас не знам где је. Мој отац није хтео да прихвати мене и Алберта, били смо му вишак, и нас се одрекао, а повео је са собом у Шведску наша друга два брата ....

Ми никада нисмо били у дому за незбринуту децу јер кад је мама погинула ми смо били смештени у Центар за социјални рад и у том тренутку се појавила "тетка" Љиља, коју као да је моја мајка послала. Она је хтела да удоми две девојчице, међутим у центру су јој објаснили шта се с нама десило, да смо рођени брат и сестра и она нас је узела, тако да смо одмах истог дана прешли код ње у Барајево. Та жена, Љиљана, нас је заиста волела и васпитала како неке мајке ни своју децу не васпитавају. А има и своје двоје деце који су старији од нас, тако да памтим прелепо детињство и срећна сам и поносна што ме је баш таква жена одгајила. 

Ето, једна ми је мама отишла, а друга је дошла. Кад смо били мали она нас је увек водила код маме на гробље... Како је време пролазило, кад год сам мислила да имам неки велики проблем одлазила сам сама код маме на гробље и тамо сам имала осећај као да седим њој у крилу.

Доста тога о својој мајци Дина сазнаје из Љиљаниног дневника:

- Jа сам била јако мала када је она погинула тако да сам тек касније све више сазнавала о њој. Мој ујак ми је када сам порасла давао много њених ствари које је чувао. Тек када сам одрасла постала сам баш поносна на њу и видим да осим што физички личимо и психички смо доста сличне.

Она је осим поезије писала и дневник тако да се данас проналазим у много чему кроз шта је она пролазила у свом животу. Све више схватам њен разлог зашто је отишла на Косово јер она је била велики патриота, обилазила је манастире и цркве, овде и у Канади, давала је донације, а у Торонту и те како знају за њу. Тамо је један човек и написао књигу о њој. Била је жена која је отишла као добровољац, то су ми рекли сви наши ближњи рођаци, а у свом дневнику који је писала је предосетила да ће доћи до бомбардовања, што ме је такође заинтригирало. Једноставно је осећала потребу да оде тамо. Можда бих и ја тако урадила...и ја имам дете које највише волим, али како године иду мислим да гени све више утичу, па и ја слично размишљам. 

"Бранићу Србију и кад будем мртва", гласи наслов једне од Љиљаних песама.

(Блиц жена)