Како се велика љубав очева и синова претвори у СУКОБЕ?

Савремена психологија, нарочито дубинска психологија, већ одавно тврди да је за правилан психофизички развој детета неопходна идентификација са оба родитеља. И без савремених објашњења потребе да дете у развоју има и мајку и оца, патријархалан начин живота хиљадама година неговао је релативан породичан склад, знајући да су детету нужна оба родитеља. Могло би се ипак приметити да у патријархату (и у оном српском, балканском), када је у питању утицај, самим тим и васпитање деце, мајка је играла прворазредну улогу.

BloombergAdria.com

Отац, и када је био пожртвовани српски домаћин, мање је утицао на ток васпитања своје деце. Када су биле у питању ћерке, отац је још мање бринуо – душевно и интелектуално – него када је било синова у породици. Али тек тада (још горе ако је син био јединац или једино мушко међу децом), односи оца и сина нису били добри. Да ли је могуће да и данас у XXИ веку (можда и чешће него у ранијим деценијама) не прође месец дана, а да се у новинама не прочита како је син убио оца или отац сина!

Како се и зашто радост очева када им се роди син – наследник промени (најчешће од времена адолесценције сина) у сукобе, непријатељства, чак и мржњу? Да ли је у питању очева љубомора због претеране љубави мајке према сину; да ли се јавља ривалство, било око доминантног положаја у породици, завидљивост према бољој памети сина у односу на оца; да ли је у питању наслеђивање очевог имања (нарочито када је више синова у породици)?

Од свега је понешто истина, а постоје и други разлози јављања непријатељства између оца и сина који се некада заврше трајним растанком (најпре емотивним, а онда и просторним).

Патријархално време које је у хришћанству трајало две хиљаде година – а у другим деловима света, у другим цивилизацијама и религијама (Индија, исламске државе) још траје – на самом је крају свога дугог постојања, са незнатним изгледима на опоравак или повратак старом. У Србији, која се доскора сматрала прилично конзервативним друштвом, са још много остатака старог начина мишљења, осећања и живљења (позитивним и негативним слојем паганства), дух новог доба већ је добрим делом продро у српски народ и у српску породицу. Неприродно брзо продире утицај Западне, све брже технократске цивилизације која, колико год била убрзана и на Западу, тамо мање оштећује далеко боље прилагођено западно друштво на нове начине живота, него што је то било припремљено у конзервативном, и у исто време неубедљивом социјалистичком друштву Србије.

BloombergAdria.com

Породица се убрзано и код нас распада, број растављених бракова (и то само после неколико година трајања брачне заједнице у којој се родило једно или двоје деце) у порасту је, а лагано расте и број ванбрачних односа међу половима који трају дуже и „успешније” него брачни односи. Процес отуђења међу људима уопште, између мушкарца и жене посебно, очевидно да даље напредује, претећи даљем смањењу наталитета на Западу, што онда угрожава и опстанак беле расе (донекле онда и хришћанске религије).

За крај можемо рећи следеће: у породицама у Србији које су сачувале брачну заједницу, нарочито у школованих и високошколованих родитеља, утицај мајке и оца на васпитавање деце, после толико векова претежног утицаја мајке, лагано се изједначава. Отац је, наиме, готово у потпуности, на исти или сличан начин обавезан око деце, као и мајка. Многим психолозима и педагозима и на Западу и на Балкану, чини се да је овај нови облик заједничког васпитања детета, у условима кризе (условљене престанком патријархата) бољи, успешнији и природнији него онај ранији начин, када је утицај мајке био превасходан. Мада се и мени чини да је тако, будућа озбиљна истраживања педагошких стручњака која испитују овако васпитавану децу, а која су сада адолесценти, треба да покажу оправданост новог начина васпитавања у очуваним породицама. Није тешко препознавати, и то сваког дана, поразне последице рђавих породичних односа и растављених бракова на будући живот њихове деце. Мада је сувишно подвући да само сачувана љубав мужа и жене, у току дуготрајног брака, обезбеђује правилну идентификацију детета и са мајком и са оцем.

Одломак из књиге “О родитељству” (Задужбина Владете Јеротића, 2016)

(Детињарије.цом)