Мирна је питала другог лекара који јој је спасао живот у чему је био проблем: 

-Доктор је извадио тројке, а уградио петице испод мишића, када је све то прошло, питала сам доктора који ми је касније спашавао живот у чему је био проблем, он ми је објаснио да када се једном ураде импланти, сваки следећи пут то мора да се уради на истом месту јер имплант око себе има опну и то срасте када га извадиш, ткиво остаје, ти мораш да вратиш на исто место. Не можеш испод мишића јер кожа не може да налегне, он је гурао што већи имплант да то налегне на своје али није легао. Тетка ме је извадила са клинике, обећали су да ће ми поклонити нову операцију- рекла је она и додала: 

-Код тетке ми је позлило, примили су ме зелену, тата ме је у савијеном положају одвезао, 10 пута су ме ишприцали да би ме исправили, једва сам живу главу извукла, добила сам такву инфекцију, нико није хтео да скида конце јер није хтео да поправља нешто што није урадио. Мени су почеле да отказују руке и ноге, после три месеца су ме возили за Београд, да скинем конце, три месеца сам носила дренове, то је нон стоп цурило. Новине су писале свашта, било је јако пуно наслова на гуглу, сад више нема ништа, све је побрисано. Било је наслова разних, јавило се много жена тој редакцији, побрисано је вероватно да би се сачувао доктор. Ни једна од нас није имала предоперативну припрему, отпуштена сам без отпусне листе. Тата и брат су били са мном, скинули су ми конце, први пут се срећем са тим доктором и он се ту зеза, каже ми где си ти мала шта си дигла фрку, није коментарисао сопствени рад. Ми смо после тога отишли код сестре на Дорћол да попијемо кафу, тата ми каже шта је то. Мени су ране зинуле обе, почела је да лије крв, вратили су ме брзински назад