Сара живела на Сардинији, па се вратила на село, у дедовину

- Долазила сам стално код баке и деке у ову кућу где сам сада. Током лета најмање 10 дана, месец дана. И то је то. Након завршене средње школе отишла сам у Београд. Ту сам студирала четири године. Јако сам волела тај градски живот и једва сам чекала заправо да одем, јер некако у том периоду ми је Ваљево било баш мали град. И чезнула сам дуго за тим да одем. И онда, међутим, наравно, након две, три године сам схватила да ми јако смета та бука, да ми смета то што ти толико дуго времена треба да стигнеш од једне тачке до друге тачке. И то никад није престало да ми смета. Али сам се ето и запослила у Београду. И ту сам живела још годину и по дана, док нисам одлучила да је заиста доста било Београда - рекла је Сара за Јутјуб канал "Повратак на село".

После завршеног факултета, се запослила, радила, а након тога је дала отказ и отипла на Сардинију.

- Увек је био тај неки моменат да током радне недеље, ок, радиш и не размишљаш много. И онда дође викенд и ја одем, не знам, код друга на село или одем негде у природу. И баш ми пријато и тачно ми фали тај један дан или два дана да слегнем те утиске и да размислим мало о свом животу, али ти се вратиш у колотечину и онда не стигнеш да размислиш. Међутим почео је корона вирус и у неком тренутку ја сам се заразила јер сам била у Пољској на некој размени са људима из различитих земаља и пошто је неко од учесника већ био заражен, онда је све нас остале заразио и вратила сам се кући и била сам две недеље на боловању и онда сам две недеље размишљала о свом животу и схватила сам да не могу више да живим у Београду и да желим да идем у иностранство. Да видим како ћу ја да се снађим у некој непознатој средини, негде где ме нико не зна, где не знам језик, где апсолутно све зависи од мене, где нема маме, тате, баке, деке, да могу да ми ускоче у помоћ ако нешто зашкрипи и онда сам одлучила да одем да волонтирам на Сардинију. Мислим нисам одлучила баш да одем на Сардинију, него сам тражила конкретан пројекат, пошто постоји једна платформа на интернету која се зове European Solidarity Corps и ту постоје различити пројекти које пишу организације, невладине организације за које ти можеш да аплицираш и одеш од, не знам, месец, два до годину дана и плаћен ти је смештај и тамо плаћена ти је храна и имаш неки џепарац и мени је то била идеална прилика да на годину дана одем негде.

Допао јој се пројекат који је нашла у склопу програма за одлазак и решила је да оде.

BloombergAdria.com

- На пример, било је прво да правим постове за друштвене мреже у вези волонтирања и у вези промовисања људских права и радила сам радио емисију са људима који су попут мене отишли у иностранство и волонтирали пар месеци или годину дана. То ми је био најзанимљивији део, исто као и то да смо ишли од села до села Сардиније да ту промовишемо те европске пројекте и да кажемо људима, ви као млади можете да одете негде на пар месеци да стекнете неко искуство, упознате друге младе особе и да волонтирате, мислим да помогнете заправо некој заједници и да вам то на неки начин буде плаћено, јер буквално плаћен је као што сам већ рекла, шта сам све набројала и карта такође да одеш до тамо.

Остала је дуже него што је планирала, требало је да се врати за Србију јер јој је истицала боравишна дозвола, па онда поново да иде на Сардинију на два месеца, те да одлучи да ли остаје дуже.

- Након тога се десило да, прво сам покушала да живим поново у Ваљеву, јер сам на Сардинији заволала мале средине, схватила сам да у малим градовима имам доста неких својих предности, као то да знаш људе, што наравно има и својих предности и мана, али је лепо када се осетиш као део заједнице. Међутим, ја се нисам баш лепо снашла у Ваљеву, није ми пријало то што нема младих људи мојих година, што нема живота, нема активности које би мени биле интересантне и онда сам се опет вратила у Београд. И онда сам ту била, па не знам, годину и по дана ја мислим, да, годину и по дана и радила сам, мењала сам послове, проналазила поново себе, градила поново живот овде, поново се са својим пријатељима на неки начин налазила. Онда се десило то да, пошто моја мама, тетка и баба су морале да пронађу решење за ову кућу, јер нико није живео у њој 11 година и просто баба није више могла да води рачуна о тој кући на начин на који је водила пре, а ја сам већ пре Сардиније, заправо када је почео Kовид, добила идеју да започнем живот на селу и да купим неко имање где ћу да се бавим туризмом и угоститељством.

- Онда је требало да купим једно имање, међутим одустала сам и након тога, прошло је пар година, моја баба, тетка и мајка су селе и почеле да се договарају и схватиле су да је заправо најбоље решење да уколико ја желим да реновирам кућу, да се преселим овде и да започнем тај бизнис о ком сам сањала, да мени препусте ову кућу и то је било прошлог новембра и у марту сам се ја заправо преселила овде.

Сара има 28 година, свој живот жели да види на селу али је свесна да ће то дефинисати и многе друге ствари и фазе у животу.

- Мислим пре свега како ће мој будући супружник да гледа на то, да ли ће он желети да живи на селу или можда треба да тражим особу која заправо жели да живи на селу. Не знам, за сада то видим као живот за себе, да живим на селу, да овде имам породицу, можда неке животиње, већ мало градим овде Зоолошки врт и да живим неким једноставним животом да доприносим заједници на неки начин, још увек нисам сигурна на који начин, да путујем и то је то.

- Нисам у контакту са свима около, ја сам у контакту са пар комшија и заиста они ми много помажу, презахвална сам на томе и ту су да ми ускоче, исто тако да попричамо, да одем ја на крају дана и да купим домаће производе, тако да са свим људима са којима сам комуницирала. Они су били баш изненађени, прво ко сам ја, знају моју бабу, знали су мог деду и баш су одушевљени на неки начин што сам ја дошла овде и одлучила да боравим ту, да реновирам кућу, да живим овде и да вратим на неки начин живот селу. Тако да мислим да позитивне су реакције, оне које нисам чула не знам, али нисам сигурна заправо колико људи у окружењу зна да ја живим овде.

Сара је завршила дефектологију, тренутно снима за ТикТок, где своје пратиоце обавештава о свом животу на селу. Размишљала је и о Јутјуб каналу, подкасту, али тренутно нема толико времена јер јој је фокус на томе да среди имање. На Сардинији је прво волонтирала те није зарађивала, сада има колико јој је потребно да тек по коју ствар среди и замени, а оно што истиче је да има пре свега има добру вољу. Доста помоћи има од пријатеља и породице, а каже да је на почетку било доста изазова.

- Дошла сам у марту када је било доста и хладније и онда је доста више ствари било за средити у том неком почетном нивоу, али мени је баш драго што се десило тако како се десило, зато што сада много више могу да уживам и она најтеже дане сам прошла тих првих дана и онда је сад све лепше и лепше и знам већ имам неко искуство, знам како се неке ствари раде. Мени је ево и дан данас људи коментаришу на те видее са почетка, има тај један видео где нисам знала како се зове мотика. Мислила сам да се зове ашов и даље људи коментаришу како се зове мотика. Ја знам да је то мотика, али у том тренутку нисам знала и онда то су такве неке ситнице које су мени истовремено јако лепе, зато што ја много волим да учим и заиста сматрам да се нико од нас није родио научен и да све може да се научи уколико постоји воља и жеља - рекла је Сара за Јутјуб канал "Повратак на село".

Поред тога што се бави пословима око домаћинства, снима за друштвене мреже, Сара ради и онлајн посао те тако и зарађује.

- Пишем текстове за једну фирму, значи блог постове и од тога живим тренутно. Такође, мислим, реновирам кућу, то ми није плаћено, али планирам да када је завршим, надам се кроз пар недеља, да кренем да заправо дајем могућност и другим људима да уживају у овој кући, да имају своје парче слободе и мира ове сезоне, која не знам колико ће дуго да траје с обзиром на грејну сезону, када буде кретала, онда ћу да обуставим сезону и у сваком случају то ћу да искористим.

Истиче да јој је прелазак из града на село био лакши него што је очекивала.

- С једне стране је био лакши него што сам очекивала у смислу много сам се плашила тога да ће ме бити страх што сам сама, да се нећу баш снаћи, да ћу брзо желети да се вратим. Међутим, тај део је био заиста леп и баш сам пронашла неки свој мир, истовремено је био и тежи него што сам мислила јер толико ствари ја заправо не знам да радим и сваки дан искаче нешто ново и просто самим тим што највећи део времена ја сама радим на стварима око куће, самим тим треба ми доста времена за то. Дакле да уморим се, након три дана морам да одморим један дан јер просто онако шмирглаш цео дан, имаш теретану цео дан, то је једна ствар, друга ствар је то што ја као што сам већ милион пута рекла не знам да радим многе ствари или немам могућности као на пример немам тример и не могу тримером да покосим пут или део имања и онда сам за неке ствари зависна од других људи.

- Желим да охрабрим и друге људе да пронађу неки начин да остваре тај свој сан, јер стварно је живот на селу много другачији и много лепши. Некако почињеш да обраћаш пажњу на друге ствари. Некако сада када одем у Београд и у Ваљево, некада нисам могла да чујем птичице, сада их чујем. Без обзира на аутомобиле, без обзира на то што дефинитивно саобраћај јесте, много гласнији и не чују се толико као што се чују овде код мене у сваком тренутку, али могуће их је чути. Могу сада да осетим мирисе из природе, где год сам, одем у град и осетим мирис дрвета или неког цвета, а иначе ми чуло мириса није баш да кажем својствено. И некако смиренија сам доста, мој нервни систем се баш лако примири, када одем у град онда баш приметим да ако сам седам дана у граду, да ми је потребно да се вратим у свој мир, у своју оазу.

- И тако да на основу свог искуства могу да кажем да свако ко воли село, свако ко воли природу, да дефинитивно не постоји разлог због ког им неће бити боље да живе на селу него у граду - закључила је Сара и додала да је ту за свког коме треба помоћ, сарадња или подршка.

(Курир)