Извор:Фото: П. Милошевић, Д. Миловановић
ПРИЧАЛИ ДА ЈЕ УБИЈЕН: Самарџић прошао кроз пакао
15.12.2021.
10:07
ЖЕЉКО Самарџић каже да је 1992. године једва извукао живу главу када се заратило у његовом родном Мостару.
Побегао је у Београд без динара у џепу и све кренуо из почетка.
Пре него што је избио рат у Босни, Жељко је имао све. Водио је приватни бизнис, повремено је наступао за свој грош, а не зато што је морао. А онда је преко ноћи остао без крова над главом и нашао се на рубу егзистенције.
- Имао сам 37 година када је избио рат у Босни. У Мостару ме је затекао ужас, око мене су били мртви и рањени људи. Мој град је пре рата био космполитски. Срби и муслимани су се дружили и ишли једни другима, а онда нам се догодио рат. Имао сам срећу да је ме покојни ујак извукао из тог пакла комбијем преко Широког Бријега, до Опатије, па до Љубљане. Тамо ме је сачекао рођак моје мајке и пребацио ме за Београд. За то време моја супруга и три ћерке су биле у Никшићу код мојих родитеља. Нису веровали да сам стигао до Београда, пошто је током рата било свакаквих гласина, причало се чак и да сам убијен - почиње Самарџић исповест.
Нови почетак
Певач је у Србију стигао празних џепова, али пуног срца. Почео је да пева по клубовима и за кратко време постао велика музичка звезда и миљеник жена.
- У Србију сам стигао унесрећен, као и многи људи са зараћених простора. Имао сам план да са породицом избегнем у Аустралију, међутим, Београд ме је освојио на први поглед, а чини ми се да сам и ја Београђане. Занимала ме је музика, па ме је пријатељ позвао да наступам с њим у једном локалу у Борчи. У то време је моја Сања имала 14 година, Данијела девет, а Миња две. Било ми је тешко да кренем од нуле, али нисам се жалио. Неки људи су пролазили много горе од мене. Нису имали мој таленат, радили су на грађевини, и то ако су уопште имали среће да добију посао - каже Самарџић, који је био принуђен да се што пре снађе у новој средини:
- Морао сам најпре да савладам говор јер долазим из другачијег говорног подручја. Сматрао сам да је пристојно да свој језик прилагодим новој средини. Можда је некоме смешно када ме чује како говорим, јер се та моја "екавштина" разликује од стандардне, али добро. Ево, догодине биће тридесет година како сам у Београду. Баш једна од најдражих песама "Добар дан, туго" осликава моје тужне тренутке у овом граду. Било је тешко у почетку, али сада уживам у одрастању својих унука.
- То је град у ком сам се родио и за мене ће увек бити мој родни Мостар, кога се увек радо сећам кад помислим на срећне дане проведене у њему. Има једна песма коју је написао мој пријатељ, новинар и песник Мишо Марић, музику Геронимо, а аранжман Мирослав Столица. Тренутно радимо на њој у студију, то је једна локалпатриотска песма која ће обрадовати све Мостарце широм света.