"ЈА САМ БИО ПРВИ ДОМАЋИ ИЗДАЈНИК": Захар у време окупације

Милутин Поповић Захар је у емисији „Исповест„, аутора и водитеља Немање Васиљевића, открио многе детаље о свом животу и естради, али и о Слободану Милошевићу и Јосипу Брозу Титу. Детињство у родном Крупњу и Лозници било му је обележено немаштином, немачком окупацијом, сукобима четника и партизана, али и музиком и спортом.

Како је изгледало ваше детињство и први музички кораци?

- Родио сам се у Крупњу, мој отац је био школски надзорник и два најзначајнија човека тамо су били он и поп који се звао Влада Зечевић, он је први човек који је потписао независност Косова, а то му је било потурено, а онда када су комунисти дошли на власт, одбацили су његову кривицу. Од мог рођења па до сада то Косово није престало да буде тема.

BloombergAdria.com

Како је изгледало одрастање током Другог светског рата и после њега?

- Уживали смо када дође вашар у Лозницу, нашу кућу су Немци избомбардовали и запалили, неке људе су повешали, а једини ко је успео да побегне то је тај Влада Зечевић, који је из поповске униформе прешао у комунистичку и постао партизански лидер. Ја сам отишао код моје баке која је била сестра од стрица Јована Цвијића, имао сам брата и мајку која је била учитељица. Ја сам из рата, тада сам имао две године, схватио да је наша кућа преко пута немачке команде окупационих снага. Причао сам пар пута да сам био први домаћи издајник. Наиме, када су Немци радили гимнастику, мени је то било занимљиво, био сам мало дете и један Немац ме је звао и дао ми нешто браонкасто. Ми нисмо знали шта је шећер, да није било џанарика и трешања, не бисмо ни знали шта је слатко. Када сам пробао ону чоколаду, одједном је сва она мржња коју су ми отац и мајка уливали против њих нестала. Отац ми је тада био у затвору, а тај Немац је мене купио за парче чоколаде.

Кућу су вам спалили, отац вам је био у логору…

- Отац и ујак су били у логору, а Лозница је био први град који је био ослобођен, у току једног дана прелазила је у руке четника, Немаца, па партизана и тако у круг. У центру Лознице је била кафанс ‘Централ’ у којој је био један ромски оркестар са мојим будућим учитељем Немфом Амзићем који је имао трио. Мали клинац који свира раздрндани клавир, тамбуре је свирао неки њихов рођак и он који свира виолину. Ко освоји град мора да налети на кафану која ја имала ту велику башту, а мали је био дужан да из даљине препозна ко је. Ако долазе Немци, они певају ‘Лили Марлен’, ако долазе партизани свирају ‘Друже Тито’, а ако су четници ‘Све су страже генерала Драже’. У току дана је Лозница неколико пута падала у руке једнима па другима, а једног дана овај из кафане каже: ‘ко долази, видиш да долазе неки војници’, а он каже ‘то су четници и улазе војници’, а они крећу да певају ‘Све су страже, све су страже, генерала Драже’, а овај каже ‘ког Драже, ми смо партизани, маму ти четничку’, а овај мали каже: ‘Чекај, друже, строфу – ‘ал’ шта вреди Тито ће победи’… и тако даље.

BloombergAdria.com

- Наши ромски грађани су имали смисао за опстанак више него данашња сиротиња, такво је било моје детињство. Ја сам био у гимназији у којој је мој отац након доласка из заробљеништва предавао географију и српски језик. Он је подигао једну школу, као и сви честити Црногорци волео је да се покаже, да нешто остане иза њега. Отац је добио све честитке уз молбу да потпише да припада политичкој партији, а он се се прекрстио и рекао ‘ја то не могу’. Е, када се прекрстио, изгубио место директора школе. Тако да сам се ја родио у граду који је прелазио из руке једних у руке других. То је било време ког се радо сећам, посластица су биле кајсије и трешње. Наша забава је била да слушамо једну канту која је стајала на бандери и која преноси утакмице. Била је нека утакмица за првенство Олимпијских игара, када наши дају гол онда је било скакање по Лозници, а када Мађари дају онда двојица, тројица падну у несвест. Лепо је било, болести није било, имали смо болницу у Лозници у којој се све лечило хиперманганом и аспиринима – ето, толико се сећам старе Лознице.

(Нова)