РАЗНОСИЛА БУНКЕРЕ, ОКОЛО МРТВИ НЕМЦИ Прва жена народни херој

Рођена је 2. августа 1920. године у Каменици код Дрвара. По њој су се звале улице, школе, била је икона антифашистичког отпора, опевана у песмама. Имала је само 23 године када је умрла од последица тешког рањавања. У својој последњој борби сама је бомбама уништила три непријатељска бункера.

Након избијања устанка у Босанској крајини јула 1941. активно је помагала Народноослободилачки покрет, а већ у септембру је примљена у СКОЈ. Пола године касније већ је била члан КПЈ.

Њена жеља за слободом је била видљива на сваком кораку, омладина ју је волела и одмах по ослобођењу Дрвара у јулу 1942. постављена је за политичког комесара чете у Првој крајишкој омладинској радној бригади, која је радила на прикупљању усева.

Њен ратни пут је настављен одласком у Десету крајишку бригаду формирану у фебруару 1943, где је била болничарка у Другом батаљону.

Учествовала је у борбама око Книна и Босанског Грахова, у Врлици и Ливну, где је упала у бункер и убила тројицу усташа. Причало се о њеној храбрости, а ништа мање о њеној бризи о рањенима.

BloombergAdria.com

Било је по Марију тих тешких година и тифуса, и рањавања, а остало је забележено да је и у највећој муци певала партизанске песме и тако куражила не само себе већ и саборце да истрају.

Половлачење Десете крајишке ударне бригаде из Далмације у Босанску крајину дешавало се средином септембра 1943. године. Њен Други и Трећи батаљон су заједно са једним батаљоном Дрварско-петровачког партизанског одреда, добили задатак да униште важно немачко упориште на коси Крмаруши, у близини села Пркоса код Босанског Петровца.

Бранило га је 450 Немаца и усташа, који су од наоружања имали батерију топова од 150 милиметра, преко 30 тешких бацача…

Тада је на путу ка Пркосима Марија са саборцима прошла кроз своју Каменицу и свратила је кући да се поздрави са родитељима и најмлађим братом.

BloombergAdria.com

Био је то последњи пут да се виде…

Напад је започео око 23 сата у ноћи 17. на 18. септембар. За три сата партизани су три пута заузимали непријатељске положаје и три пута се повлачили. Маријин вод био је у средишту најжешћих борби.

У трећем јуришу, Марија је бомбама уништила три бункера и пришла топу око кога су лежали мртви Немци. Тада је експлодирала минобацачка граната и разела јој стопало десне ноге.

Успели су да је однесу у Видово Село удаљено 40 километара где ју је у импровизованој партизанској болници лечио доктор Жига Кишицки, који је био и управник болнице. Иако је одмах по доласку примила тетанус, било је већ касно јер је њену ногу захватила гангрена. Умрла је 23. септембра 1943. године.

Одмах потом по њу су дошли родитељи и омладина из Каменице и сахранили је на брежуљку Спасовине у подножју свога родног села. Сахрањена је са војним почастима, уз присуство великог броја омладине и народа Каменице. Од Марије су се опростили Вељко Ражнатовић, помоћник политичког комесара Десете крајишке бригаде и њен брат Душко Бурсаћ, секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Дрвар који је погинуо у немачком десанту на Дрвар 25. маја 1944. године.

Одмах по сазнању за смрт Марије Бурсаћ, Штаб Петог босанског корпуса НОВЈ, командант Славко Родић и политички комесар Велимир Стојнић, бивши учитељ из Каменице, упутили су Врховном штабу НОВ и ПОЈ предлог да се Марија Бурсаћ прогласи за народног хероја. Врховни штаб је овај предлог усвојио и 15. октобра 1943. године донео одлуку о проглашењу Марије Бурсаћ за прву жену за народног хероја.

BloombergAdria.com

У „Билтену Врховног штаба“ број 33, за октобар 1943, о проглашењу Марије Бурсаћ за народног хероја пише:

- По одлуци Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, а на предлог V корпуса Народноослободилачке војске Југославије, додељује се назив народног хероја другарици Марији Бурсаћ, борцу-бомбашу III батаљона X крајишке бригаде. Другарица Марија била је примјер јунаштва у свим борбама и на крају дала свој живот за слободу свога народа јуришајући на ровове непријатеља код села Пркоса.

Бранко Ћопић јој је 1945. година посветио песму “Марија на Пркосима”, која је била знана свим генерацијама одраслим у СФРЈ.

У годинама после Другог светког рата у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) Марија Бурсаћ је била једна од највећих партизанских икона. Њено име носиле су, а носе и данас, многе улице, школе и друге установе.

По њој се зове ОШ „Марија Бурсаћ“ у Београду.

(Ало)