Најкрвавија ноћ у историји Османлија

Током средњег века, па и касније, монархије су често западале у кризе због борбе око престола. Такав проблем је био веома чест, па и у српским краљевинама којима су владали Немањићи. Династијске борбе између браће и других претендената на престо представљале су сталну опсаност за државу.

Османско царство, које се у том периоду ширило и претварало у светску силу, желело је да избегне овај проблем па је увело братоубиство као начин избегавања могућих криза у будућности. Поучени искуствима старих империја које су пропале, Османлије су закључиле су да је смрт неких чланова династије далеко боља солуција од поделе и распада територије.

Стара османска традиција није имала регулисано правило наслеђивања, па је сваки султанов син имао одређено право на крунисање. Братоубиство је временом постало традиција. Свако мушко дете, које се родило у Османској династији, знало је да ће једног дана потенцијално страдати од џелатске руке рођеног брата. За тако брутално и хладнокрвно опхођење султана према принчевима као разлог је навођено управо сечење у корену проблема који би државу могли да доведу у опасност. Тиме су спречаване побуне против сваког султана које би водила његова браћа и рођаци.

BloombergAdria.com

Иако су у прворођеног очи првенствено биле упрте када је долазак на престо у питању, ипак није морало да значи да ће се то и десити. Играрије које су осмишљавале султаније желећи да доведу свог сина на власт, замке и намештање убиства, наклоност велике мајке султаније били су у многим примерима пресудан фактор. Ниједна мајка није желела да њено дете буде убијено, па се свака грчевито борила да свог сина доведе на престо.

Такође, како су принчеви и престолонаследници у одређеним годинама напуштали Топкапи палату и одлазили да управљају провинцијама, како би стицали исксутво за вођење султаната, тако је постојало и једно правило да који год од принчева у престоницу први стигне након смрти султана, доћи ће на трон Османске империје. Најближа провинција престоници била је Маниса, па би онај принц који је у тренутку смрти султана управљао том провинцијом имао највеће шансе да преузме власт. Зато би, када нови султан дође на престо, морао да убије своју браћу, чак иако су још бебе.

Братоубиство легализовао султан Мехмед II

Праксу братоубиства легализовао је султан Мехмед II Освајач, који је освојио Цариград 1453. године и Србију 1459. Након што је свог деду Мехмеда I видео како се за престо бори са својом браћом, закључио је да за добробит државе братоубиство мора да постане обавеза. Тај грађански рат је трајао 8 година, а да би сам смањио могућност будуће побуне и грађанских ратова, Мехмед II је легализовао праксу братоубиства.

Чувени закон о управљању султана Мехмеда II гласио је: "Свако од мојих синова, који се попне на трон, прихватљиво је да убије своју браћу за заједничку добробит народа."

Већина улеме (муслиманских учењака) је то одобрила. Османски принчеви били би погубљени дављењем свиленим гајтаном, јер по турском предању било је забрањено проливање краљевске крви.

И данас могућ приступ гробници убијених принчева

Најсуровији случај у историји братоубиства десио се када је султан Мехмед III ступио на престо и одмах издао наређење да се чак 19-орица његове браће погуби. Султан Мехмед III преузео је дужност 15. јануара 1595. наследивши оца Мурата III, а 13 дана касније, 28. јануара десила се ова најкрвавија ноћ у историји Османског царства. Осим тога, све конкубине које су биле трудне са његовим оцем су стављене у врећу бачене у Босфор по његовом наређењу. Све њих задавили су Мехмедови глувонеми џелати.

Прича каже да је султанов син Ахмед I са својим братом посматрао изношење 19 ковчега из палате и да је због тога имао трауме до краја живота, обећавши свом брату да никада неће урадити исто.

BloombergAdria.com

Изношење ковчега из палате посматрале су и султаније са куле.

У близини Аја Софије један до другог сахрањени су задављени принчеви и дан данас постоји приступ њиховој гробници.

Никада толико чланова династије није било убијено у једној вечери. Према једној теорији, Сафије султанија, султанова мајка, успела је да спаси свог најмлађег сина који је у том тренутку био беба и у ковчег стави другу мртву бебу. 

Мехмед III је и сам имао три сина, а најстаријег Махмуда такође је погубио, зато што је и у свом рођеном детету видео опасност за престо.

Султан Ахмед I укинуо братоубиство

Мехмедов други син Ахмед I тешко је поднео губитак брата. Ноћима није спавао, сваки шум му је звучао као корак џелата који су пошли да и њега лише живота, а када је након само пола године од погубљења принца Махмуда, султан Мехмед III и сам умро, Ахмед I је доласком на престо са свега 13 година завршио ову крваву бајку и братоубиство забранио.

Међутим, када је Ахмед изненада умро 1617. године, постигнут је споразум унутар породице коју је оставио, а главну реч водила је све моћнија султанија Косем. Уместо да се овај пут улице Истанбула залију краљевском крвљу, успостављена је пракса примогенитуре - право наследства најстаријег мушког члана династије - а за новог султана проглашен је Мустафа I, млађи брат Ахмеда I.

И самог Мустафу је његов Ахмед I поштедео смрти приликом доласака на трон.

Од тада се политика убијања браће променила и претворила у њихово затварање у својеврстан затвор. Потенцијални наследници престола били би заточени у специјалним тамницама палате Топкапи.

Братоубиство заменило затварање у кавез

Принчеви Османског царства би морали цео свој живот да проведу у затвору и даноноћно би били надгледани од стране стражара. Ипак, као припадници династије имали су све привилегије и луксузе и могли су да живе раскошним животом, али су ограничења кућног притвора била стриктно примењивана.

Због тога су многи принчеви полудели од досаде и постали јако развратни. Уколико би неко дошао у прилику да седне на трон, то би био први пут да изађе напоље после много година, па чак и деценија. Управо је султан Мустафа I на овај начин и полудеи, јер је годинама провео у кавезу док његов брат Ахмед I није умро.

Све је то полако водило ка паду Османског царства, које се на свом врхунцу простирало на три континента. Након неуспеле опсаде Беча 1683, започиње његов пад, а у 19. веку је називано "Болесник на Босфору" и опстајало је захваљујући европским силама којима је то било у интересу. Ослобађање Грчке, Србије, Бугарске и других земаља, те Први светски рат, убрзали су пропаст султаната, који је укинут 1. новембра 1922. када се успоставља република под Ататурком. 

(Курир)