"ДОЛАЗИ МИ ЧЕСТО У СНУ": Годину дана од смрти Мирковог сина

Музичар је свог сина пронашао мртвог у стану на Карабурми. 

Мирко је скоро годину дана после страшног губитка испричао како је скупио снаге да крене даље. 

- Шта знам... Као и првог дана без њега. Ја и даље свирам и даље сам на сцени и волим хармонику јер је то мој посао. Музику не пуштам у ауту. На свирке, концерте и свадбе идем. А како ми је, искрено да ти кажем, не знам. Осећам велику тугу и празнину. Ја сам њему у част засадио једно дрво у дворишту моје куће у Јајинцима, а једну собу у новој кући сам наменио њему. Он је увек поред мене, и кад седим у ресторану, и кад сам у кладионици, и кад седим кући за ручком, кад возим ауто... Имам такав осећај и тако ће бити док сам ја жив. Нећу ни једног момента да поверујем да ја њега више немам. Мислим да ја нисам ни спреман, нити сам толико јак човек да то прихватим. Тешко је! Аца је сахрањен тамо где су сахрањена деца из школе "Рибникар". Имали смо неке акције, ми смо се удружили и направили смо тој нашој деци лепо уређену вечну кућу.

BloombergAdria.com

На питање да ли зна узрок смрти и да ли има неке нове детаље, музичар је одговорио: 

- Не. То је било срце, на спавању. Даље ја нисам ни истраживао, нити ме интересује више. Њега нема.

- Долази ми често у сну. Увек се нешто смеје на неком бициклу и прича са мном, за разлику од моје бивше супруге Јасне, Александрове мајке, која га јако ретко сања. Можда је до сад једном само. А ја баш често. Можда је то због тога што ја кад свирам, свирам за њега и за мене. Нешто постоји ту. Мислим да он то осећа и да то допире тамо до њега на небу. Био је свето дете. Ми смо се молили Светој Петки да нам подари дете, она нам га је и подарила, а на њен празник је и умро. Она га је узела за себе. И шта сад ја могу да кажем?

Мирко је пре Александрове смрти открио шта је урадио и да ли је предосетио да ће доћи до губитка: 

- Никад ме није звао "тата", неки пут ме је звао "ћале". Увек ме је звао "краљу мој". Имам кући један дукс на коме пише "кинг" (краљ). Има једна слика на којој смо он, мој старији син, ћерка и моја два унучића од старијег сина. Ја седим на столици, а они иза мене. То смо се сликали у мају прошле године. Случајно, на тераси моје куће, пекли смо неки роштиљ. Шта то значи? Откуд мени то да ја прикупим сву моју децу и да се сликамо заједно? Као да сам знао да ће неко са те слике једног дана отићи. Тај дукс никад више нећу носити, урамићу га.

BloombergAdria.com

На питање да ли се сећа како је изгледао дан када га је нашао у стану: 

- Сећам се свега. Ја ни не покушавам, нити желим то да заборавим. Изгледао је као да спава. Ни помислио нисам да више није жив. Нисам ја јак човек, него сам достојанствен. Такав сам свуда.

(Информер)