ЗУПЦУ НАГРАДЕ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО: "Сећања су битно обележје"

Перо Зубац српски је и југословенски књижевник, преводилац, сценариста и новинар. Аутор је више од педесет књига поезије и двадесет антологија југословенског и светског песништва. Члан је Удружења новинара Србије, Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије, у којем је једно време био и потпредседник.

 Током богате и дуге песничке каријере, добили сте велики број награда. Шта тренутне награде за Вас представљају?

- Покушаћу да на питање шта ми нове награде значе не оговорим рутински да ми значе много. У септембру месецу добио три књижевне награде: "Повељу дринских књижевних сусрета у Зворнику" за свеукупно дело, награду "Рамонда сербика"  коју ми је 17.9. у Сићеву уручио градоначелник Ниша Драгослав Павловић, а већ 19. септембра уручена ми је у Приједору награда "Скендер Куленовић –књижевни вијенац Козаре".  Све три за животно дело. Све три награде су ме обрадовале а посебно дани које сам у тим градовима провео а који су ме одвојили од самотњачког и монашког живота у Новом Саду.

Пред каквим изазовима је данашњи млади песник?

- Не знам пред каквим је изазовима млади песник данас, вероватно пред истоветним као млади песник у било коме времену.

Како су изгледали Ваши младалачки дани? 

- Сећати се младалачких дана, како рекосте, и лепо је и тужно је. Зависи од дневног расположења.А сећања су битно обележје моје поезије. Па и "Мостарске кише" су сећање. 

Када долази инспирација? 

- Ја пишем у налетима, крене па иде и до целе нове књиге, па стане и не пишем месецима, а некада и по годину и више дана.

Да ли бисте неки стих "Мостарских киша" написали другачије?

- Да ли бих изменио по неки стих у Мостарским кишама питате? Да сам хтео, изменио бих. О, имало би ту шта да се измени, али ту тајну не желим да откријем.

Са ким сте најчешће сарађивали, да ли Вам недостаје Добрица Ерић?

- Да ли ми недостаје Добрица Ерић, драги мој пријатељ, питате. И те како. И он, и Антић, и Душко Трифуновић, и Слободан Ракитић и Драгомир Брајковић и Рајко Ного и Милан Ненадић и Батко Мићуновић и могао бих да наставим да тај тужни ред пријатеља на другој обали нажалост дописујем. Али, ево један детаљ: нову књигу песама, после годину и нешто дана паузе, исписујем руком у свеску ђачку у којој су корице портрет Добрице Ерића.

Шта бисте рекли млађем себи сада, песнику почетнику?