МАМА ЈЕ ОСТАЛА ОНЕСВЕШЋЕНА Ноле о најтрауматичнијем тренутку

Својеврмено је Ђоковић у једном интервјуу детаљно описао то, како је рекао, за њега једно од најтрауматичнијих искустава које је понео из детињства.

Разговор је вођен у Београду, у стану његовог деке.

- Ово је стан у коме сам провео доста времена са браћом, са родитељима, са фамилијом. Посебно смо се овде окупљали те 1999. током НАТО бомбардовања. Мој дека је живео овде а ми смо живели у стану који је удаљен неких 500 метара. Долазили смо овде барем једно 15-20 ноћи током НАТО бомбардовања јер наша зграда није имала склониште. Декина јесте, и зато смо између осталог и долазили овде. То бомбардовање је било ужасно искуство. Посебно за нас децу. Ми нисмо реално знали шта се дешава. Нисмо разумели зашто авиони лете над нашим градом и испуштају бомбе. Нисмо знали ко то ради.

- Али после месец дана смо престали да примећујемо и реагујемо на бомбе. Сећам се да сам у тениском клубу тог дана славио 12. рођендан и док су ми певали рођенданску песму, авион је прелетео изнад нас. Тешко је разумети колико је та цела ситуација са бомбардовањем била ужасна и колико је све то било застрашујуће. У тим тренуцима си беспомоћан. Ти си доле на земљи а неко ти лети над главом, изацује бомбе и одлази у секунди - рекао је Ђоковић у емисији "In depth with Graham Bensinger".

Присетио се и једне ноћи током бомбардовања када је цела његова породица морала да напусти стан и изађе на улицу.

- Сећам се била је то прва или друга ноћ током НАТО бомбардовања. И били смо на корак да заспимо поново, а онда се догодила велика експлозија. Мајка је ударила главом у радијатор и остала је онесвешћена. Ми деца плачемо и због бомби и што мама не реагује. Ту је био и тата… општи хаос. Тата је одмах притрчао до маме, помогао јој да се освести. Покупили смо неке личне ствари и брзо смо истрчали на улицу усред ноћи. Није било уличног светла. Толико је бука била заглушујућа да се нисмо међусобно чули иако смо били једни поред других. Толика је бука била да није вредело ни ако кренеш да вичеш – онај други те једноставно не чује. Отац је носио моју браћу, мајка је трчала са неким стварима у рукама, а ја како сам трчао сам се саплео у једном тренутку и пао. И како сам се окренуо видео сам авионе како испуштају свашта. Тло се буквално тресло. То је једно од најтрауматичнијих искустава које сам имао у детињству.

- Ми смо имали среће, као фамилија, да у том бомбардовању нисмо изубили никога ко нам је близак. Много је оних који су изгубили драге и блиске људе. То је потпуно један други ниво патње и трауме. Не могу ни да замислим ту врсту боли коју бих морао да носим да се то нама десило - рекао је Ђоковић.

Каже да је, као и сви људи у Србији, и он једно време био веома бесан због свега што се догодило.

- Сада нисам више. Никада нећу заборавити шта се десило али у исто време не мислим да је добро за било кога да буде заглибљен у осећај мржње и беса. Понављам, не могу ни да замислим какав је то бол који човек носи када му неко убије драгу и блиску особу. Како је могуће да се велике земље скупе и бомбардују малу земљу и њене беспомоћне људе. Како је то могуће? Како могу да уништавају? Ја то нисам могао да разумем. Нема оправдања за рат. Нема оправдања за бомбардовање, за убијање, за рушење нечијег дома. То је врхунска окрутност. Е то је нешто што је мене и све друге људе у Србији подстакло да будемо веома бесни. Ожиљци тог беса су присутни и дан данас код свих нас. Али ја сам радио на себи да бих могао да опростим. Мораш да опростиш. Чега другог можеш имати у себи више од љубави. А љубав је опраштање. То је моја филозофија живота. Колико год она била тешка, на крају мислим да је потребно опростити јер мораш да кренеш даље. Ако останеш у мржњи, та емоција ће те вући назад све време.

- Људи у Србији су пропатили много у последњих 100 година. У Првом светском рату више од милион Срба је погинуло. То је очигледно нека врста судбине мог народа и овог региона. Али и даље верујем да све то може да нас учини јачим. Ценим све што сам доживео у животу, посебно мислим на та тешка врмеена, јер она су ме направила да будем отпоран, јак, али и захвалан на све што имам данас у животу. Моје највеће достугнуће је отворен ум. Мораш имати отворен ум да би могао да опростиш, да кренеш даље. Ако имаш затворен ум нећеш моћи да идеш даље. Данашњи ратови су продукт неразумевања. Имате религијске ратове, доказивање да сам ја бољи од тебе, да је мој Бог бољи од твог Бога. Мислим да то није будућност какву желимо за човечанство - рекао је Ђоковић.

Мондо