"ПРИСУТНА ЛУДОСТ" Француз живи у БГ, шта га је овде ШОКИРАЛО

"Ово је Арно Амбер, награђивани француски глумац са улогама широм света. Пре десет година напустио је Париз да би живео у Београду. Сада пише, глуми у представама, појављује се у рекламама и добија улоге у српским филмовима. Поделио је са мном како је учење српског језика утицало на његов живот, колико глумци у Београду могу да зараде и зашто се све више људи са Запада сели у Србију", рекао је на почетку снимка Алекс, продуцент који живи у Београду и аутор Јутјуб канала Attic Life.

Прочитајте исповест Француза:

"Кад сам дошао овде, све је постало лакше. Десило се све као у бајци. Путовао сам и у Будви у Црној Гори, падала је јака киша. Био је фебруар, било је баш кишовито. Морао сам да одем. Дошао сам у Сарајево и било је сулудо. Била је ноћ кад сам дошао и могао сам да видим пожар и хулигане, одржавао се неки протест који је уништавао град. Те ноћи када сам дошао, затворили су град и био сам практично једини туриста. А онда, када сам дошао у Србију, била је тотално другачија прича. Било је сунчано, лепо време, одлично.

Отишао сам до хостела, сви су били фини и љубазни и било је лако као у неком сценарију, не могу то да објасним. Записано је било да дођем овде. Ишло је глатко и хтео сам да наставим, да видим куда води све. Чак и кад сам почео припрему за шоу, први стенд aп шоу, очекивао сам петнаестак људи. Познавао сам само петоро људи у целој држави, али било је пуно! 'Вау, ово је интересантно', мислио сам. Его ми је био почаствован. Било је мало и језиво. ОК, слушам их, иде ми лагано, почетничка срећа... Дај да наставим, да видимо куда води све. И лепо сам се осећао, као да могу да будем свој. Не могу то да објасним. Био сам сав свој, чак и када нисам ништа радио. И сада већ, ето, десет година".

BloombergAdria.com

"Калемегдан је најлепше место у Београду јер се не мења"

"Калемегдан, обожавам га. Срећом, једно од ретких места које се не мења. Остало је јако лепо јер имате поглед на две реке. Некако је врло емотивно. Плус, када сам се вратио за Француску, видео сам да је Виктор Иго био у Србији и причао је о ушћу ових река. Такође је писао поеме о Земуну и мислио сам: 'А, па ако је и он био овде, онда супер'.

У Француској имамо разнолику културу са једним језиком. У школу сам ишао са људима пореклом из целог света, из Индије, из јеврејских и муслиманских култура... И то је супер, свиђало ми се, али је један језик, а енглески је слаб у Француској, док овде има једна култура, али са различитим језицима јер долазе из доста држава да снимају овде рекламе, филмове и слично. Тако дођем у једну државу, али могу да упознам скроз другу културу. Једног дана људе из Данске, другог дана из Израела, мање можда из Африке, али и из Индије исто".

"Људи ме питају да ли сам нормалан што желим да живим у Србији"

Људи кажу: 'Да ли си луд да живиш у Србији?'. Као прво, нико не зна шта је Србија. Чак и када им кажем, они мисле на Украјину, Румунију и слично. Чак и блиски пријатељи спомену другу државу јер је то источна Европа, веома је мутно. Знају западну Европу, знају Америку, али не знају тачно стање. Тако да, за њих није било сулудо, можда је некима било чудно, па су рекли: 'Вау, то је јако храбро. Кренеш ни од чега у другој држави, радећи у позоришту, на снимању реклама...'. Тако да, сматрали су да је то велика храброст. За мене то није била храброст јер нисам знао шта да очекујем".

BloombergAdria.com

"Постоји велика разлика између Француза и Срба"

"У Француској, сав посао је контролисан, све иде по неком реду. Међутим, у реалности је све помућено, свако гледа себе и свој посао. Ипак, у Србији, углавном је обрнуто. У стварности, људи ти помажу, док на послу, некада је мало умршено. Подсећаш их да те плате, добијеш: 'Мораш да одрадиш још то и то...'. Када су стенд ап сценарији у питању, играо сам тако, играо сам и на завођење. Мој пријатељ ми је рекао једну жваку: 'Твоја коса мирише на пролеће' и 'Имаш очи боје морског плаветнила'. Можда још увек грешим кад изговорим, али користио сам: 'Мало говорим српски' и шалио се ван контекста током шоуа. Причао сам оно што се стварно догађало. Било је веома лако у Србији, барем тада, да изађеш и не познајеш никога, а они ти постану пријатељи, са пићем или без пића.

На пример, отишао сам на неку журку, попричао са једном девојком и завршио са осам девојака око себе. Тада сам био успешан са Српкињама, али када сам кренуо да причам на српском, било је тешко. У почетку сам био тај француски лик и склањао сам га по страни, а онда сам хтео да научим језик. Постао сам Србин, а тада и мање занимљив".

"Требало ми је 5 година да почнем да причам на српском"

"Прве две године учења биле су много тешке, а требало ми је око 4 или 5 година да кренем баш да причам. Најбоља ствар је да само слушаш српски језик. Што више слушаш, знаћеш неке реченице. Моја омиљена реч је 'може', кад ми неко каже: 'Све може'. Језик је повезан са твојим животом. Када причам на француском, повезан сам са својом породицом, пореклом, пријатељима. Кад причам на енглеском, то су путовања и љубавне приче... Када причам на српском, то је са администрацијом, докторима... Веома је повезано и твоја личност се мења, као и начин на који се представљаш људима. Ја сам вероватно опуштенији на егнлеском него на француском. На српском сам опуштенији него на француском и много зрелији.

Свиђа ми се то што у Београду можеш лако да упознаш људе, можеш да се повежеш, стекнеш пријатеље... Ствари су много лакше што се тиче пријатељства, више ствари се изговара, можеш да будеш на кафи са неким пријатељима, а не да их позовеш и кажеш: 'Ок, за 15 дана'. Каквих 15 дана, мислио сам за сат! Волим да уживам на Калемегдану. Зато ми се свиђа овде, тај однос. Знам да је Париз велики град, али већина људи ти се не јавља, прођу поред тебе и не кажу ништа. Веома је индивидуалистички. Наравно, нису сви такви и има много љубазних људи, али овде је више људски и присутна је лудост у самом Београду. Има енергије у кретањима која ми се јако свидела и још увек ми се свиђа.

"Највећи шок у Србији ме је задесио док сам улазио у трамвај"

"Ноћу сам улазио у трамвај и видео сам једну девојку у краткој сукњи у 3 ујутру. Опуштено је ходала, без икаквих проблема. Био сам са Мароканцима и Алжирцима, били су много више шокирани од мене. То је немогуће у Паризу. Немогуће је чак ни током дана у краткој мајици, без да неки тип дође да смета, чак и додирује. А она је била опуштена. За мене је та сигурност била шок. Шокирало ме је у позитивном смислу и пријатно ме је изненадило да то постоји.

Можеш да изађеш напоље и будеш свој, а никог неће бити брига. Мислим, могу да те погледају и то је то. То је невероватно размишљање. Значи, могуће је. Француска, посебно Париз, јако је с**бан што се тога тиче. Тамо се често штрајкује, а нисам живео у центру града. Готово сваки пут кад бих путовао, било је блокада или нема аутобуса, не можеш на посао... Хвала Београду што није такав. ОК, може да буде гужва, али у поређењу са Паризом, јако је велики шок. То је велика разлика".