ЈЕЗДИЋ МЕ ОДВЕО У МАНАСТИР `92 Како је Растко постао епископ

- Мој колега са класе Ненад Јездић ме је 1992. после прве завршене године глуме повео у манастир Дечани. Тамо смо били у једној краткој посети и могу да кажем да се мени живот тада променио. Некако сам ту промену чак физички некако доживео. Тешко ми је да то сада објасним а можда и не приличи да се све објашњава и анализира. Знао сам да је то за мене неки нови почетак. Осетио сам једну лепоту, пуноћу, мир, као да сам знао по први пут постојано ко сам и шта треба да радим. Наставио сам да се бавим глумом и да студирам још четири године али сам се трудио да у Дечане одлазим што сам чешће могао. И у Дечанима сам осетио што бих могао да назовем топлином родитељског дома. То што је ново младо братство које је дошло из Црне реке на челу са тадашњим игуманом Теодосијем а садашњим епископом Рашко-призренским и јеромонахом Савом, тада, а сада игуманом Дечана, је мени заиста отворило врата новога живота - рекао је епископ Иларион за ТВ Храм.

BloombergAdria.com

"Имао сам само 22 године..."

Каже како је тада имао утисак неке топлине и сигурности у неком суштинском смислу.

- Тако да сам ја тамо проводио дане обично око Васкрса и Божића. Прао сам судове, помагао, и осећао једну пуноћу и радост посебно у богослужењима и учествујући у светим тајнама. Поредећи то са радошћу коју сам имао враћајући се у свет, схватао сам да је ова светлост чистија. Поступно некако сам почео да губим интересовање, полет и ентузијазам. Престајао сам да видим било где гдругде неки прави живот – једино ми је извор живота остало то што сам доживео заједно са дечанским братством. Те 1996. сам закључио да би требало да направим одлуку у животу и да заиста кренем озбиљније да живим хришћански. Тада сам узео благослов да будем искушеник. И данас се сећам радост коју сам имао када сам то отлучио. Није било једноставно да се та одлука донесе јер сам тад имао само 22 године али сећам се тог пута – ишао сам пешке оном манастирском улицом од места Дечани ка манастиру. Сећам се неке изворне лепоте и радости и растерећења које сам у том тренутку доживео. Осетио сам да за мене почиње неки нови живот - рекао је епископ Иларион.

BloombergAdria.com

Истиче како је захвалан свему што му је пружило позориште.

- Али сам захвалан и на драгоценим личностима на које ме је живот упутио. За мене је то велико богатство. Најбитнија ствар су за мене ти људи који су ми битни, и којима сам ја битан. Морам да поменем да сам имао мени драгоцено друштво у младости. Ми смо се у тим деведесетим годинама, које су биле врло тешке посматране споља, нашли начин да се изнутра зближимо и да васпитавамо једни друге. И многа пријатељства трају до дана данашњег. Ја сам децу мојих пријатеља крштавао, неке сам венчавао, некако ми је драго да и те таленте од раније можемо да принесемо Богу. Многи моји пријатељи су кренули Хритовим путем. Посвећени су и ваљани хришћани - рекао је епископ Иларион.

BloombergAdria.com

"Био је то шок за моју породицу и пријатеље"

Он каже да је одлука да се замонашим представљала шок како за његове родитеље тако и за његове колеге и пријатеље.

- Да, то је био шок. И за њих и за мене самог. Та врста промене је једно снажно искуство које онај који жели да постане монах свесно прихвата. Моје родитеље је то погодило али они нису желели у томе да ме спутавају и ја сам им на томе захвалан. То је нека жртва мојих родитеља. Ничим ме нису уцењивали, нити спутавали него кад су видели да сам постојан у својој жељи су ме подржали. Као и многи моји пријатељи. За све је то био прво шок и изненађење али су постпуно сви некако прихватали то да сам ја монах. Долазили су да ме посете а многима се и живот мењао после тих посета Дечаннима и Драганцу. Тај сусрет са тескобом монашком је нешто неизбежно. Хвала Господу да је без обзира на сву тескобу коју сам доживљавао некако је упоредо бивало и тог растерећења. Имао сам у себи и то неко осећање да ће мој одлазак у манастир бити добар не само за мене него и за моје родитеље и моје пријатеље - рекао је епископ Иларион.

(Мондо)