БЕЛЕЖИ СЕ КАО ЦРНО СЛОВО: Славимо заштитника Христовог гроба

Свети Лонгин био је старешина војника и присуствовао је распећу Исуса Христа, био је први официр који је, после Христовог страдања, скинуо војну униформу и удаљио се од света.

Такође је био део страже која је чувала Христов гроб. Кад су јеврејске старешине сазнале за Христово васкрсење, потплаћивали су војнике да проносе лажну вест, да Христос није васкрсао него да су га украли његови ученици. Покушали су да потплате и Лонгина, али он на то није пристао.

Јеврејске старешине су тада хтеле да га убију, али он је сазнао за то, скинуо војничку униформу, отишао код апостола и крстио се. Затим је тајно напустио Јерусалим и преселио се у Кападокију.

После се удаљио у село на имање свога оца, али ни тамо га нису оставили на миру. Сазнавши где се Лонгин налази, Пилат је послао војнике да га убију, ипак, светитељ је то провидео духом.

Изашао је у сусрет својим џелатима и свратио их у свој дом не казујући им ко је. Добро угошћени војници легли су да спавају, а Свети Лонгин молио се целу ту ноћ, припремајући се за смрт. Ујутру је довео и она два своја друга, обукао се у беле погребне хаљине, поучио своје укућане и показао им место на једном брдашцу, где ће га сахранити. Тада се јавио војницима и казао им да је он Лонгин, кога они траже. Војници су се збунили и застидели, и нису ни мислили да да га посеку, но светитељ је од њих захтевао да испуне заповест свог старешине. Тада су посечени и Лонгин и два његова друга. Лонгинову главу војници су однели Пилату, а овај ју је предао Јеврејима који су је закопали у ђубре ван града.

После много времена од Лонгинове смрти, како је записао његов животописац, у Кападокији је ослепела једна удовица. Пошто јој лекари нису могли да помогну, пошла је са сином у Јерусалим да се поклони светињама. Тек што су стигли, њен син се изненада разболео и умро.

У тој великој жалости јавио јој се Св. Лонгин и утешио ју је обећањем да ће јој повратити вид и показати јој сина у небеској слави. Светитељ ју је упутио иза градских зидина, на сметлиште, да тамо откопа његову главу. Чепркајући по сметлишту, удовица је у једном тренутку дотакла главу светог мученика и одмах прогледала. Испуњена радошћу, узела је светитељеву главу, опрала је, окадила и ставила у свој стан као највећу драгоценост.