ГДЕ ЈЕ ДАНАС РАЗИЈА: Причали да је мушко, дивила јој се Југа

Разија Мујановић једна је од највећих кошаркашица ових простора, а са своја 202 центиметра – и највиших. Доминирала је у женској конкуренцији и није јој било равне. У каријери је освојила све што се могло освојити, чак је примљена у ФИБА Кућу славних. И данас је посвећена спорту, додуше, не на паркету, већ као чланица кошаркашког савеза Босне и Херцеговине.

Рођена је 1967. у Ратковићима. Када је дошла у Тузлу да тренира кошарку, имала је 14 година и 198 центиметара. Све до 1990. играла је у тузланском Јединству, с којим је 1989. освојила првенство Европе. Касније је носила дресове италијанских и шпанских клубова, да би се од професионалног спота опростила 2009, у 42. години.

Тешко је издвојити највеће успехе и пребројати сва одличја, бројне европске и светске шампионате, али поменимо Олимпијске игре у Сеулу 1988, када је са репрезентацијом Југославије освојила сребрну медаљу.

Разија Мујановић била је толико доминантна на терену, да су навијачи противничких клубова често покушавали да је омету, посебно увредама на рачун њеног изгледа. Но, многи мушкарци би све дали да су могли да достигну њене висине у сваком смислу.

Добацивали су јој да је мушко, на шта се једном приликом, док је ишла према клупи, пожалила тренеру Михајлу Вуковићу, коју ју је као тинејџерку довео у Тузлу. Одговорио јој је: "Ма играј, Разо, боли те к***ц", и тако је настала чувена анегдота.

- Што су ме више провоцирали, ја сам боље играла - открила је Разија много година касније.

И док је на терену била недодирљива, код куће је преживљавала пакао. Како су писали медији, прослављена кошаркашица трпела је психичко и физичко насиље од тадашњег супруга, те је била приморана да затражи развод. Ни други брак није потрајао, али не због насиља, већ због неразумевања.

Да је чувена Раза заиста непобедива доказ је и утакмица живота коју је успела да добије. Пре извесног времена откривен јој је карцином дојке, а о том периоду је овако причала:

- За дијагнозу је знала моја породица, осим родитеља. Они су умрли, а никада нису за то сазнали. Једноставно сам хтела да их поштедим тог стреса, јер већ су били довољно стари и болесни. Моја браћа, моје сестре и њихове породице су знали и били су ми велика подршка.

Када су чули за дијагнозу туговали су и плакали, али у тим тренуцима Разија их је тешила речима које је и сама себи често понављала.

- Кажем им: "Хало, па ја сам жива, нећете ви мене оплакивати живу. Живећу и даље, нећу умрети, будите сигурни, ја ћу се изборити". Једноставно сам желела да све то превазиђем и да једног дана кажем - победила сам и тај рак. Када сам толико победа имала, ево и ову сам добила.

(Блиц жена)