ЗА ДАН ОСЕДИШ И ОСТАРИШ Богдановић о почетку рата у Сарајеву

И тако је било све до пролећа 1992. године. Убиство српског свата Николе Гардовића у Сарајеву је инцидент који се десио 1. марта 1992. године током српске свадбе испред Старе цркве на Башчаршији у Сарајеву. Тада је припадник паравојне муслиманске формације Зелене берете Рамиз Делалић звани Ћело, пуцњем из пиштоља убио младожењиног оца Николу Гардовића и ранио свештеника Српске православне цркве Раденка Миковића. Ово међуетничко убиство се одиграло у атмосфери високих тензија услед одржавања референдума о независности Босне и Херцеговине. Био је то један од повода за почетак ратних сукоба у Сарајеву.

Раде Богдановић причао је и својим данима у родном Сарајеву. Присетио се пуцњаве на Грбавици пред утакмицу Жељезничара и Рада која никада није одиграна.

- То је архивирано давних дана и остаће увек у сећању. Један типичан дан, за младог фудбалера. Тренинг, одлазак у карантин, у хотел Бристол. Устајање ујутро, мртав град, улице празне, нигде никог нема... Хотел је био на шеталишту. Кренуле су барикаде, одлазак на стадион, излазак на терен, пуцњава у Дому милиције који је пар стотина метара од терена... Први пут чујете рафалну паљбу и човек једноставно за 24 сата остари и оседи. Онај ко је паметан. Да укапира... Да више ту... Што је било, било је. Бар за фудбалера Жељезничара - рекао је Раде Богдановић гостујући у подкасту "Компасинфо" и наставио:

BloombergAdria.com

- До 1991. године, у јесен, нисам ни знао ко је шта. Искрено. Није ме интересовало, ни сад ме не интересује. Али је чињеница да то није дошло, они су то донели. То је дошло споља. Не мислите ваљда да смо ми у Сарајеву, или целој Босни, да заратимо баш тако, крвнички између себе. То су донели мангупи, политички, који су у подкастима и говорили шта су радили. Кад слушате заменика ЦИА који каже коилико је агената убачено 1991, на неку ТВ Јутел. То је донесено нама у Босни, ми то нисмо препознали и платили смо крвничку цену. Насели смо на мину, која и дан данас траје. Није морало да се деси.

Сарајево је напустио у ратном авиону, уз помоћ једне лекарке.

BloombergAdria.com

- Јесте, Надица. Сећам се са тог лета једног војника, војног лица, бахатог, надменог, препотентног... Ми смо с Надицом ушли у авион и она нас је села у крило. Мене и Горана, два клипана од по 22 године и загрлила нас. Он је ушао и гледао ко је од мушкараца у авиону. Није ту било много мушких лица и дошао је до нас и обратио нам дрско. Прилично дрско нам је рекао да смо ми и он последњи који ћемо изаћи из Сарајева. Могу само да кажем жива глава, изашао сам. Докторка ради и сад на ВМА, била је удата, и сада је, за команданта одбране града Београда.

У Сарајеву су Богдановићу остали родитељи.

- Кад уђете у тај авион и кад знате да немате ништа, реално, ја сам имао 500 марака у џепу, не знам колико је Горан (Горан Гутаљ. оп.а.) имао. Знам да нам је покојни Ћујић, он је бивши судија, а иначе мислим да је био пилот, обезбедио нам је смештај преко фудбалског клуба Партизан у хотелу Младост и оно, знали смо да имамо клопу и да ћемо тренирати са њима. И реално у том тренутку са 22 године нисмо нешто претерано у глави имали, све нам је било везано за ноге, наша будућност је била у ногама. У Београду, У ФК Партизан смо били добро примљени, осећали смо се као да смо под уговорима - открио је Раде Богдановић.