БЛАГО ОНОМ КО ЖИВИ: Последње Његошеве речи

Његове речи „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“ савршено осликавају његов значај и вечну присутност међу људима.

Прошло је 173 године од Његошеве смрти, а његово наслеђе и даље живи.

Његош је преминуо са само 37 година, а на његовој самртној постељи били су његови родитељи, отац Тома и мајка Ивана.

Владика Раде је имао брата Петра и Јована, као и две сестре, а његов живот и дела оставили су дубок утисак на народ.

Умро је октобра 1851. године, а током исте године боравио је у Италији, посетивши бројне градове попут Фиренце, Ђенове и Милана. Његош се вратио у Црну Гору без наде за излечење, а пред смрт је рекао: „Нећемо се више нигда раставити!”

У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве.”

Његова борба са туберкулозом окончана је у 10 сати ујутро на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе.

Његошева сахрана на Ловћену одложена је због лоших временских услова и страха од оскрнављења. Његови посмртни остаци су привремено сахрањени на Цетињу, а тек 26. августа 1855. године пренесени су на Ловћен.

Током отварања Његошевог ковчега, пронађена је само десна рука, што је изазвало велику тугу међу његовим поштоваоцима.

На гробу Његоша, његова мајка Ивана изразила је своје емоције, говорећи да не треба туговати за Владиком који је радио за добро српског имена.

„Браћо Његуши, соколови Црногорци, није то лијепо што чините, што плачете и кукате за Владиком. Није се он родио за кукање, нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати.“ Онда се обрати мртвоме сину:

„Велики сине, дико моја, радости младијех дана, снаго, поносе и крепости старости моје и славо рода нашег, зар доживјех да те и таквог видим? Бог ти дао рајско насеље! 

Његов отац Тома, такође, поделио је своје мисли, молећи за мир и срећу народу и земљи.

Његошева прича, његови ставови и мудрости остају трајно инспирација за генерације које долазе, подсећајући нас на значај заједништва, храбрости и части у очувању идентитета и традиције. Његово наслеђе ће заувек живети у срцима људи.