"Легија јесте пуцао, није ми ортак": Трифуновић о Улемеку

Серија "Сабља" о убиству премијера Србије Зорана Ђинђића, премијерно ће бити емитована током викенда на РТС 1. Кроз осам епизода публика ће пратити догађаје из наше рецентне прошлости – убиство премијера Зорана Ђинђића и ситуацију у земљи пре и након 12. марта 2003. године.

Глумачка подела серије "Сабља" увелико је позната, а посебно је занимљива чињеница да Сергеј Трифуновић тумачи Милорада Улемека Легију, који је био командант Јединице за специјалне операције (ЈСО) и припадник Српске добровољачке гарде, а осуђен је и као један од главних организатора убистава високих српских политичара - премијера Србије Зорана Ђинђића и бившег председника Председништва Србије, Ивана Стамболића.

Да ствар буде интригантнија, Трифуновић и Легија се лично познају, о чему је и глумац сам говорио. А постоји и једна легенда која је годинама препричавана, односи се на чувену пуцњаву у београдском клубу "Бојан Ступица" у лето 2001. године.

BloombergAdria.com

Званична верзија

Милорад Улемек Легија и тадашњи капетан ЈСО, Бранко Вељковић, ухапшени су 15. јуна 2001. године због основане сумње за почињена кривична дела "напада и спречавања овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности" и "изазивања опште опасности".

У извештају МУП Србије писало је да су "Улемек и Вељковић 15. јуна 2001. у 5 часова у Клубу 'Бојан Ступица', у улици Српских владара 50, напали и спречили полицајца, млађег водника Ивана Максимовића, у обављању послова безбедности и одржавања јавног реда и мира..."

Наиме, У клубу "Ступица" је иначе 14. јуна Арканова удовица, Светлана Цеца Ражнатовић, прослављала свој 28. рођендан са мноштвом позваних гостију. Било је ту и естрадних уметника, глумаца, фудбалера ФК Обилић, којим је Цеца тада руководила, бивших припадника Арканове борбене јединице – Српске добровољачке гарде, активних дебеоваца, међу којима и Милорад Улемек са капетаном ДБ Бранком Вељковићем...

Цеца је пред зору отишла и оставила госте да наставе с проводом, након чега је уследила свађа између глумца Сергеја Трифуновића и неког од директора ФК Обилић, која се потом претворила у тучу. Умешао се и капетан Бранко Вељковић, али кога је он у том обрачуну бранио, није до краја званично утврђено. Вељковић је потегао пиштољ и запуцао. Потом се и Легија такође машио свог пиштоља берете СФ калибра 9 милиметара. Ипак, на сву срећу, нису упуцали никога.

Целу причу је потврдио и контроверзни бизнисмен, Небојша Тубић Жабац, гостујући у подкасту БалканИнфо.

- Једном је у клубу "Ступица" Сергеј Трифуновић изнервирао неке људе и добио шамар! Дошао он код Легије да кука због шамара, а Легија преврне сто и почне да пуца! Дошли ови из интервентне, а Улемек једном од њих узме пиштољ и упуца га у ногу - рекао је Тубић у интервјуу.

BloombergAdria.com

Шта каже Сергеј?

Глумац је једном приликом на опаску на друштвеној мрежи X да му је Легија био "ортак", одоговрио да га је срео свега три пута у животу.
Након тога је Сергеј открио и шта се тачно догодило током тог инцидента на поменутој мрежи.
У опасци се тврди да је "његов ортак Легија" (некада познат као Цема) упуцао полицајца због Трифуновића, глумац је одговорио:

"Не. Улемек је пуцао у плафон, колико ја знам. И није ми ортак неко кога сам укупно видео три пута."

Како су се упознали Сергеј и Легија?
Глумац је раније открио да је Милорада Улемека Легију упознао током снимања филма "До коске", јер је Легија тада био сарадник. Сведочење Сергеја Трифуновића о познанству с Легијом објављено је на Фејсбук страници "Легенде деведесетих".

- Легију сам упознао '98. тако што сам добио да играм у неком словеначко-француском филму лика који је био у Легији странаца. Другарица ми је предложила да може да ме упозна са неким Цемом који је био у Легији странаца. Он је врло радо пристао да ми помогне. Заказао је састанак у кафићу "Окно" у Рузвелтовој. Ја сам тамо понео књигу од 400 страна, по којој је требало да буде снимљен филм и понео сам сценарио. Та књига, као и сценарио, били су заправо раскупусани одштампани папири које сам ја носио у фасциклама. Док сам се приближавао кафићу, видим црни мерцедес џип и четири намргођена типа поред аута који изгледају као браћа рођена. Онда погледам прекопута улице и као огледало: још један такав црни џип са још четири готово идентична типа. Сви су они видели да долазим и само су климнули главом као да ми дају дозволу да уђем.

Улазим у кафић, а онда сцена као из филма, препун локал, а мртва тишина. Чује се само нека тиха музика. Прилази ми конобар и покаже да кренем за њим. Пролазимо поред два типа који нам дозвољавају да идемо даље. Долазимо до стола где седе тројица и договарају се нешто поверљиво. Сви носе спитфајерке. Од те тројице, двојица су огромна, а трећи је нешто мањи од њих и изгледа као Загор, рекао бих леп човек. Ја гледам и размишљам који је од њих тројице човек кога ја тражим и типујем на једног највећег, најглаватијег, са дебелим вратом. Али није био тај. У том тренутку овај што личи на Загора врти на столу паклу цигара и каже тихо овој двојици рмпалија: "Добро, ајде..." И несташе ова два лика! Ја укапирам да је он човек кога тражим.

BloombergAdria.com

"Пиши мој телефон"

Останемо сами и он каже: "Шта ти треба?" Ја му испричам све, дам му књигу и сценарио. Он је све то узео да прочита и каже: "Пиши мој телефон", ја га питам: "Јеси сигуран?" Он каже: "Да, запиши..." И да ми свој мобилни који сам запамтио напамет и знам га и дан-данас. Пошто је то било време када нисам фурао мобилни, па сам памтио напамет бројеве. Чујемо се после седам дана и каже да је прочитао и да ми је оставио текст на портирници Атељеа како смо се договорили. Кад сам дошао тамо, кажу ми да је дошао човек са црним џипом и да ми је оставио оно. Ја погледам, а он је фрајер укоричио онај купус који сам му дао, да би лакше могао да чита. Прочитао је и књигу и сценарио. После тога смо се опет састали и причали о Легији странаца, што ми је било потребно за улогу у филму.

"На кога да пуцам? То су све моји ортаци!"

Следећи пут сам Легију видео 5. октобра. Он се већ раније повукао са Косова и ратних дејстава како би чувао Милошевића и фактички му био лично обезбеђење. Кад су ушли у Абердареву и кренули хамерима на нас, ја сам знао већ ко су ти људи. И кад смо залегали по улици, тада сам се прилично опростио са животом. После десет дана сам га назвао и рекао му: "Хвала генерале што нас нисте изгазили као го*на". Он каже: "Прво и прво, ја нисам генерал, ја сам пуковник. Друго, немој ти много да верујеш тој вашој досовској штампи". Кажем ја: "Мани ме тих маркера, нисам ја досовац". Следећи пут кад сам га видео, рекао сам му: "Брате, ви кад сте излетели, ја сам мислио да смо ми готови". Каже он: "На кога ја да пуцам? Оно су све моји ортаци".

BloombergAdria.com

"Лед се плаћа"

Треће моје виђање са Легијом одиграло се оне чувене злогласне ноћи у клубу "Ступица". Али томе је претходио један други догађај, наиме, Баллантинес је правио вече које се звало "Коцка леда за један осмех". То су почеци мојих хуманитарних радова. Они донирају алкохол у неограниченим количинама, а плаћа се лед.

Они позову неку познату личност која ће да буде домаћин и да привуче донаторе. Пре мене били су Јелисавета Карађорђевић и Саша Ђорђевић, ја сам био трећи. Домаћин је имао задатак да изабере место где ће да се одржи то, бенд који ће да свира и да састави списак гостију. Новац се скупљао за неку болесну девојчицу.

Ја сам одабрао Конак кнегиње Љубице, Магнус бенд и саставио списак гостију међу којима су били: Зоран Ђинђић, Владе Дивац, Саша Даниловић, Ниша Савељић, Мадлена Јанковић Цептер... Сви ти људи за које сам претпоставио да имају новац који могу да донирају, а неки од њих су и моји пријатељи. Био је још један списак кога не желиш да позовеш и на том списку је било само једно име: Чедомир Јовановић. На њега сам у то време био љут зато што није хео да легендарном глумцу Власти Велисављевићу да дозволу за пецање.

BloombergAdria.com

Трећи пут сам Легију видео на Цецином рођендану, а томе је претходила хуманитарна акција коју сам ја организовао. Рекао сам да се позивнице пошаљу на адресе три најјача фудбалска клуба у том тренутку јер сам рачунао да имају највише новца, а то су били Звезда, Партизан и Обилић. Из Партизана и Звезде се нико није појавио. Ја сам се то вече зезао са хостесом: "Ма само Цеки да дође, сад ће Цеки да стигне". И долази овај, долази онај, ја све време причам: "Ма само Цеки чекам", кад каже хостеса: "Сергеј, ево је!" Ја питам: "Ко?" Каже: "Па Цеки!"

Ја се окрећем, оно она у неком кавалију шареном, поред ње Бинић и остали људи из управе Обилића. Ја приђем, кажем: "Госпођо, љубим руке..." То је било неколико месеци после убиства Аркана, она није излазила нигде из куће, била је прилично сатанизована, а пошто сам ја контраш и увек навијам за слабије, онда ми било драго да је позовем и драго ми је што је дошла. Оставила је прилично новца, то су ми рекли ови што су радили на леду. Кад се завршила журка, нас неколико је село на траву испред Конака кнегиње Љубице. Екипа је била мала: Дивац, Даниловић, ја, Ђинђић, његова жена Ружица, Цеца, Бинић... Жао ми је што нисам то сликао.

Пар недеља касније преко заједничког пријатеља ми је пренето да је Цеца веома захвална, јер је нико нигде није звао и волела би да ме позове на рођендан. Ја кажем врло радо, госпођа је била дивна што је дошла када сам ја њу позвао на хуманитарно вече. Одем ја у "Ступицу", али у тренерци јер нисам планирао да се задржавам, него само да испоштујем госпођу јер ме је позвала на рођендан.

BloombergAdria.com

"Хоће да те види шеф"

Улазим ја унутра, кад мене ухвати за врат неки тип, кога ја знам из Крушевца, уради ми као шпанску крагну фазон и каже: "Оће да те види шеф!" Кажем ја Легији: "Где сте пуковниче?" Каже он мени: "Седи" и крене ту да се пије озбиљно. Е сад, онај тип свако мало долази, хвата ме за врат. Ја сам у једном тренутку ту његову руку катапултирао, што је он доживео као озбиљну увреду.

Екипа се углавном разишла, скоро сви су отишли, остало је нас неколико само, било је већ око пет ујутру.

"Куме, па ти мене удари!"

Легија је у једном тренутку отишао до WЦ-а, а мени онај тип каже: "Ти мене удари?" Ја га гледам: "Шта, кад, ко?" Он скочи на мене, ја паднем са барске столице, он преко мене, али га дочекам некако на ноге па га бацим на онај тамо зид. У том тренутку улеће Легија и стаје између нас. Ја пошто се дижем, нисам видео шта се десило, само чујем: "Куме, па ти мене удари?" Јер је ваљда овај батргајући се, ударио и Легију. Милораду је само пала клапна и рекао је: "Ајде!" Ја погледам, а оно појавила се гомила неких ликова који су вероватно били напољу поред џипова.

Мене су извели на једна врата, а оног типа на друга. Ја сам отишао кући, окупао се, спавао и сутрадан у "Мањежу" сам имао неки састанак са једним редитељем који ми је рекао: "Је л' знаш да је ноћас била нека фрка у 'Ступици', Легија пуцао..."

Заправо шта се десило, он је рекао полицији да га ухапсе кад су дошли, они нису смели, он је тад извадио пиштољ, опалио у плафон и рекао: "Ево, ремећење јавног реда и мира, сад ме ухапсите", па су онда морали да долазе људи из врха, углавном остало је легенда о којој се прича... Шта се све тад издешавало, ја не знам, пошто нисам био присутан. Он је углавном био то вече нервозан, рекао ми је да хоће да изађе из свега тога и вероватно је само тражио начин...

Легија је после овог догађаја пензионисан.

(Курир.рс)