ПРИЧА СЛАМА СРЦА: Горан 5 лета на леђима носи болесну мајку

Горан Хидир Темен, који живи у Халабји у Ираку, свакодневно на леђима носи своју 57-годишњу мајку која не може да хода ни да говори након срчаног удара који је имала пре 5 година.

Његова мајка, која воли да посећује природу и баште, иде на дуга путовања на Горановим леђима и наставља да живи упркос лошем здравственом стању.

Горан свакодневно свима показује своју посебну везу са мајком прикованом за кревет тако што је сваки дан носи на леђима. Својим примером он показује да оданост и љубав према мајци немају цену.

Навео је да је своју мајку, која није могла да хода ни да прича због срчаног удара који је имала пре 5 година, на леђима, кроз уске и кршевите улице села у коме су живели, до главног пута, водио доктору.

Истичући да је његова мајка волела да шета природом и баштама, али то више није могла јер није могла да хода, Темен је ју је свакодневно носио на леђима како би је усрећио и омогућио јој да се надише свежег ваздуха.

Горан је рекао да је, пошто његова мајка није могла да говори, покушала да објасни своје жеље и потребе очима и да су он и његова браћа и сестре разумели шта је њихова мајка мислила.

Горан је имао много слика тренутака када је носио мајку на леђима, али их дуго није делио.

- Међутим, касније сам их објавио да људима покажем вредност служења мајкама и да их охрабрим. Моја мајка је таква већ 5 година, али ја се осећам као да сам служио 5 минута. Моја сестра такође много помаже. Она је увек са мојом мајком - рекао је.

Објашњавајући да је његова мајка пажљиво бринула о својој деци пре него што се њено здравствено стање погоршало, Горан је рекао:

- Ако твоја мајка и отац нису задовољни тобом, не можеш видети рај. Одгајали су ме и васпитавали. Чак и да их даноноћно носим на леђима, не могу да им се одужим ни за један минут. Моја мајка показује где жели да иде. Понекад јој кажемо где желимо да је одведемо и разумемо да и она то жели. Понекад је носим на леђима један сат. Моје тело се умори, али се осећам духовно срећним. Певам лепе песме на путу и код куће. Не може предуго да остане на једном месту, морамо је разумети...

(Yazilimcimekani)