Извор:Фото: АТА имагес
"Пишу да сам пијанац, црвен у лицу и црвеног носа"
10.11.2024.
09:21
ГЛУМАЦ Петар Краљ напустио нас је пре тачно 13 година. Његов пут до успеха био је непрестана борба, а сваку пружену шансу прихватао је без размишљања. Водећи се мишљу да уметност почиње тамо где престаје занат и свестан да је на сцени то немогуће, пред публиком никад ништа није крио.
Неке ствари је добијао преко реда, понекад и с мање заслуга и, како каже, за то су криви његово име и презиме. Знао је већину београдских кафана где је уз пиће водио најразличитије разговоре и стекао неке од најбољих пријатеља. Био је поносан на све што је урадио, па и на оно што је, намерно или случајно, пропустио. Страсно је волео два пута у животу и био је срећан зато што је имао ћерку Милицу. Без глуме не би могао да постоји, веровао је да ће радити до краја свог живота. Тако се и десило - умро је 10. новембра 2011. године у Београду.
А ово је његова животна прича испричана "из прве руке", његовим речима, коју је глумац испричао у разним емисијама и интервјуима.
- Тата ми је пореклом са Баније, а ја сам рођен у Загребу, два дана пре почетка Другог светског рата. Пошто је отац нешто раније морао да побегне из Хрватске и настави службу у Чачку, није ни знао да је 4. априла добио сина. Мајка му је на растанку рекла да ће мушком детету дати име по његовом оцу. Деда Петар је умро још 1906, тако да је одлука да се зовем по њему део традиције - раније се тако радило, а то ни данас није реткост. Понекад сам био повлашћен због имена, нарочито у војсци. Када су ме једном прозвали Краљ Петар, јер се тамо прво изговара презиме па име, сви су се окренули, добро ме погледали и запамтили о коме се ради. Нисам имао непријатности, истина, неки људи су причали да су неретко у кафани узвикивали: Живео Краљ Петар, па су их хапсили. Требало им је времена да објасне како се то односи на глумца.
BloombergAdria.com
Рат је беснео, па је и Петрова мајка, одмах после његовог крштења, са бебом у наручју напустила хрватску престоницу. Тако су доспели код рођака у Срем. Била су то веома тешка времена, али деца, упркос свему, нису примећивала опасност нити су осећала страх.
- У Сремској Митровици дружио сам се са браћом од стрица, Предрагом и Ненадом, јер рођене нисам имао - испричао је своју причу Петар Краљ за магазин Сторy, 2006. године.
- Омиљена играчка нам је била крпењача - лопта која се правила од чарапа умотаних у крпе. Сећам се прве чоколаде и поморанџе, необичне наранџасте воћке коју сам пробао тек кад ми је било осам година. Родитељи су ми предавали у тамошњој гимназији, па су ме водили на ђачке приредбе. Били су то весели призори у којима сам уживао. Школарци су играли око логорских ватара и рецитовали, што је касније утицало да се определим за глуму. Као седмогодишњак кренуо сам у основну школу, у разреду нас је било 80 и не знам како је учитељица Љуба могла да нас савлада. Служила се разним методама подучавања које би генерацијама из овог компјутерског доба сада биле неприхватљиве и стране.
Своју прву улогу, лик Тозе Чварка, одиграо је с 11 година у представи "Сеоска учитељица" Светолика Ранковића, за коју се пријавио кад је позоришна екипа ушла у његов разред да изабере глумца. Као гимназијалац побунио се против реформе школства и скоро зарадио забрану да настави школовање у ма ком делу бивше Југославије.
- Директор, који је био сарадник Стипе Шувара, хтео је насилно да уведе измене у систем учења и наставе. Били смо млади и веровали у поштење. Усмерено образовање, које је проистекло из тога, касније се није најбоље показало. Умало нас нису прогласили државним непријатељима, а мени су претили избацивањем и забраном наставка школовања. Ипак, из поштовања према мом оцу, дозволили су ми да се испишем и преместим у Нови Сад, где сам стекао дивне пријатеље. Родитељима је било ускраћено да ме свакодневно виђају, јер сам кући долазио само викендом и у току летњег распуста.
Заведен школским приредбама и омађијан наивним глумачким искуством, Петар се упутио у Београд с идејом да упише Академију - и успео. Становао је код тетке у строгом центру престонице и студентске дане проводио као и већина вршњака, све док 1964. није дипломирао. Често се заљубљивао, али је много више волео да излази с другарима.
- Нисам био неки заводник, али сам често бивао заљубљен и то онако лирски, да не кажем платонски. Нисам имао потребу да стално будем поред неког, нити да ударам рецке. Иако су те љубави остале неузвраћене, лепо смо се дружили. Биле су важније неке друге ствари. Знали смо докле раде све градске кафане. Ако смо имали новца, остајали смо до фајронта и увек делили све што смо имали у џеповима. Ујутру смо јели бурек који смо куповали у пекари на Зеленом венцу и одлазили кућама. Били смо веома блиски и често се исповедали једни другима. Као ноћобдије, полиција нас је редовно заустављала, тада је то било уобичајено и тражила објашњење зашто смо у два сата ноћу на улици.
Овај великан театарске сцене са чежњом се сећао дана проведених на студијама и дружења с пријатељима који су му помогли да постане прави Београђанин.
- Одмах сам се спријатељио с Душаном Голумбовским, колегом на класи. Често сам га посећивао, а долазио је и сликар Душко Оташевић, па смо играли карте. Уз њих сам лагано постајао Београђанин. Вечери сам неретко проводио и са Слобом Којићем и Церовићем. На Академији сам се највише дружио с покојним Милошем Жутићем. Колико смо само бесаних ноћи провели заједно. Цимер ми је једно време био Драган Петровић, који је касније постао легенда Радио Београда. Чезнем за тим данима. Драмска је била на углу улица Ускочке и Кнез Михаилове, сто метара даље била је Ликовна, а нешто ниже Примењена академија. Цела та генерација сакупљала се у неколико кафана, пре свега у Коларцу и Пролећу. Имали смо конобаре код којих смо јели и пили на црту. Водили смо полубоемски живот и научили да разговарамо и међусобно се уважавамо.