Зашто је Никола Пејаковић желео да се ЗАМОНАШИ?

Кроз бројне улоге које је тумачио, оставио је дубок и незабораван траг у историји српског позоришта, док његова приватност није увек била обележена само светлом.

Прошле године, Никола Коља Пејаковић одржао је једно врло емотивно предавање, које је више личило на његову личну исповест. Говорио је о својим борбама са пороцима, о томе шта му је хероин значио, како је покушавао да се ослободи зависности, али и о свом духовном путу, откривању православне вере и разлозима због којих није постао монах.

BloombergAdria.com

- У тренутку када сам побудалио са својим даровима и када сма их користио како не треба, и када сам дошао са алкохолом до неког максимума, већ добијао батине по кафанама, вређао људе. Дакле већ кад сам био у том јарку дошло је “његово величанство” хероин. И над злом има веће зло. Кад човека почну да уче да буде као уметник, кад иде тим путем… Уметност је код мене постала замена за духовни живот. Моји богови су били сликари, музичари и ја сам покушао своје богове да имитирам.

- Окренуо сам се Богу кад сам пао на дно. Кад сам се нашао у јарку. Србин иде у цркву кад почне киша. Није то усамљен случај. Има таприча да наркомани оду у неку врсту вере али мислим да то није сасвим тачно. Човек тражи излаз и лек за своју бољку. Православље је снага којом то може да се савлада. Кад је мој его био стуцан, кад сам видео да немам излаз, тако сам ја почео да претресам свој живот, своја уверења. Тада сам схватио да грешим.

- Одмах сам хтео да се монашим, одмах да будем светац. Ја сам ту дошао да будем одмах светац, а ви како хоћете. Занимљиво је било да се мој отац више забринуо за моје здравље кад сам почео да идем у цркву него кад сам био на хероину. Он је мојој мајци рекао – шта се ово дешава са њим, он је био леп наркоман, нормалан младић, обећавао је. Пар пута ме је видео како љубим руку једном младом свештенику у Бањалуци он ми је рекао – немој болан да љубиш руку том дрипцу, старији си од њега. То је њега страшно погодило.

BloombergAdria.com

- И кад је чуо да имам идеју да се монашим кад сам отишао у Требиње и једно време спавао у манастиру Тврдош. Разговарао сам са владиком Григоријем и он ми је једно вече рекао – немој ти да се монашиш, ниси ти за монаха, будимо реални. Него ти да се жениш па деца. То је за тебе. До тог тренутка мој отац је дрвље и камење на владику, шта ће ти тај фићфирић, враћај се из Требиња. И, елем, кад ми је то владика рекао за женидбу ја назовем оца. Реко ево ме причам са владиком. Отац ћути. Реко, причамо о манастриу. Отац и даље ћути. Рекао ми владика да нисам ја за манастир већ да се женим. А отац ће – слушај владику, он је паметан човек, свака му част, поздрави га од мене. Богу хвала, ја се не замонаших, мислим добро је то по монаштво. Шта ћу им ја овакав - прича Пејаковић.

(Стилл)