Деци саградио кућу у БиХ,они га истерали и хтели да га убију

- Ако ћеш икад некога опсовати, закуни му се да нема мира у његовој кући и ја сам то доживео - почиње своју причу кроз јецаје и сузе Ибрахимовић који је ове године напунио 89.

Одрастао је у сиромаштву, а после рата је умирао од глади. Откако је дошао на свет борио се за опстанак, сањајући да може да подмири основне животне потребе за своје најмилије и себе.

- Свет је свашта видео, али овакав јад је редак. Зими сам ишао бос, јео сам остатке кукуруза - прича старина у у микрофон Дијане Хоџић.

Након мукотрпног рада и труда, тек када је створио услове за пристојан живот, оженио се и надао се да су пред њим коначно лепи дани. Међутим, показало се да његова супруга има, према његовим речима, урођену шизофренију, али да он то није одмах приметио.

- Родила је четворо деце, двоје има њену клицу, а двоје нема. Ужасно сам патио са својом ћерком. А ја је не могу сместити у установу, јер општина то не допушта. Недавно је два месеца била на лечењу у Зеници, доктор је рекао да није за дом и да није имао тежег пацијента. Свезали су је и одвели. Хтела је да ме убије. Знате ли колико је тешко све то гледати, срце ми се цепа - прича Ибрахимовић.

Молио је лекаре да је оставе у болници, али каже да нико није слушао. Након краћег лечења враћена је кући.

- Купио сам јој дрва, целу зиму није хтела да наложи ватру, не знам ни како је преживела ту хладноћу. Однесем јој да једе, она баци. Никада ме није посећивала, кад сам био ужасно болестан, сада носим катетер - прича намучени старац.

Имао је великих проблема и са супругом, она га је уз помоћ уцена истерала из велике куће, а у помоћној згради провео је седам година, истичући да га тада нико од родбине није посетио.

- Имао сам и сина, који је годину дана старији од моје кћери, страдао је у каналу. Саградио сам му аутомеханичарску радионицу. Два пута ме скоро убио, јер сам бранио његову жену од батина, једва сам остао жив. Тражио сам спас у српским селима, да ме рођени син не убије. Моја жена га је подржавала - тврди Дијанин саговорник који каже да нема мира ни под старе дане.

- Саградио сам им кућу од 900 квадрата. Био сам један од најбољих радника у фирми, три године сам се школовао и положио испит, возио сам огроман багер. Могу радити на свим машинама, осим на прометним. Пет пута сам се селио, од осамдесетих сам почео примати јако добру плату, онда сам почео да градим. Никад себи нисам купио ауто, возио сам бицикл, да бих с њима могао више стварати. Новаца имам, али ми нема ко помоћи - каже он.

Размишљао је о одласку у старачки дом, али и тамо је, тврди, наишао на компликације.

- Шта ће бити, немам појма. Све сам поделио с децом пре 15 година. Моја жена је преминула пре отприлике 4 године. Кад сам то чуо, био сам тако срећан, јер само ја знам што сам доживео од ње. Био сам у агонији - каже Ибрахимовић.

Он каже да сам себи спреми колико може.

Истиче да целог живота жали што му "Бог није дао нормалну жену".

- Само неко с ким бих могао просечно живети - каже Ибрахимовић.

Господин Кенан из Аустрије помогао је овом старцу након што је сазнао за његову језиву судбину. Уједно је дошао из иностранства да би у дом сместио Ибрахимовића, који је истакао да му је то један од најсрећнијих тренутака, јер је коначно пронашао мир.​