"Деведесетих се певало свакаквим људима, не бих се вратио"

Последњих недеља, захваљујући серији "Сабља", многи су се сетили његове песме "Зашто нисам птичица", која је својевремено била незванична химна Земунског клана.

Последњих година Бобана ретко можемо видети на телевизији, осим ако презентује неку нову песму, јер од музике није дигао руке. И даље је врло тражен како у нашој земљи, тако и у целом региону и најчешће пева на приватним весељима.

Такође, веменом је одлучио да се из Београда вати у свој родни Ниш, а својевремено је за медије открио како изгледа његов живот ван камера.

BloombergAdria.com

- Нишлије ме срећу свакодневно, увек их интересује где сам, шта радим, човек у свом граду не може бити звезда, као у другим градовима. Пријатељи су ми увек при руци кад треба, први чују песму, дају суд, увек су сви судије, као у фудбалу. Увек је било задовољство певати у Нишу. Мада морам признати да је у свом граду најтеже певати, али и најслађе. Живео сам и у Београду, али сад сам ту, волим Ниш јер је миран градић, све стижете полако, без стреса - започео је причу Бобан и присетио се деведесетих, када је харао естрадом.

- Деведесете су за мене биле прекретница, то је било лудо време, не бих се вратио у та времена, не у овим сад годинама, тад се певало свакаквим људима. Тад је било баш вруће где год би се појавио. Тад су биле турнеје, ишли смо аутобусима по целој Југославији, од Љубљане до Скопља, радили смо најчешће стадионе, то су била права времена. Ја сам био најмлађи међу колегама и непознат, сви су знали моје песме, али мене нико није знао. Тако да је за мене то било огромно задовољство, ја сам добио крила велика, као садашње звезде Гранда, само што сам се ја сам борио и моје колеге, сами смо успевали да се изборимо - објаснио је.

BloombergAdria.com

Бобан је рекао да су му највећи узори били Шабан Шаулић, Тома Здравковић и Синан Сакић, те да је имао велику трему када је наступао после њих, будући да је публика била залуђена поменутим тројцем.

- Углавном сам посматрао те велике звезде тада како се понашају и шта раде. Највише сам се дивио Шабану, Томи и Синану. Еуфорија је била велика. Најтеже је било певати после њих. Рецимо, Тома кад изађе, после њега није могло да се пева, то су такве овације и врисци да вам не вреди после да се појављујете уопште. Сви су гледали онда да наступају у том првом делу, пре велике звезде јер после буде хаос - каже Здравковић и признаје да никада није правио скандале, већ је понашањем и гласом освајао публику:

- Моја природа је таква да нисам неко ко је живео од скандала нити их правио да би опстао у естради. Не замерам ни онима који то раде да би опстали, али ја сам такав, какав сам, коме се свиђам, свиђам, коме не, ништа. Волео сам кроз песме да комуницирам с публиком. Мислим да је увек било важно да се изрекламираш кад имаш шта да рекламираш - завршио је.

(Република)