Пешачила по МЕЋАВИ, а онда се појавио ОН

Мирјана Савкић из Шапца описала узбудљиво, неизвесно и нимало пријатно путовање са посла по снежном кијамету, али са поентом која улива наду да у људима још није ишчезла доброта.

"Док сам се промрзла грејала у топлом дому, размишљала сам како су мале ствари велики светионици", почела је причу Мирјана Савкић, дипломирана педагошкиња из Шапца о узбудљивом, неизвесном и нимало пријатном путовању са посла по снежном кијамету у петак поподне.

Поделила је своје трауматично искуство да би јавно истакла доброту једног обичног Човека (инсистирала је на великом почетном слову) која је засијала у ружном снежном дану као трачак светлости у мраку у којем нестају доброта и емпатија.

Мирјана се аутобусом враћала кући из Богатића где ради у Предшколској установи "Слава Ковић". Вејавица је већ почела и снег је додатно успоравао возила. На уласку у Штитар аутобус је склизнуо у канал и блокирао саобраћај.

Формирала се километарска колона возила и настао је колапс јер се није могло ни напред ни назад. После пола сата чекања људи су почели да губе живце, па и да се плаше да ће остати завејани на ветрометини јер је крупан снег вејао без престанка. Појавили су се људи са сајлама и покушавали да извуку аутобус, али без успеха читав сат - два.

Када је путницима у аутобусу речено да ће на пролаз чекати још око сат и по, Мирјана је одлучила да крене пешице и позвала две сапутнице да пођу са њом и да у међувремен позове супруга да крене у сусрет.

- Нас три смо кренуле по води, снегу, вејавици, пробијајући се поред колоне аутомобила и између њих јер су многи покушавали да се окрену и врате назад. Прошле смо критично место и ишле ка центру Штитара, где је требало да се сусретнемо са мојим супругом. Пред нама пут око три километра - наводи Мирјана и истиче да их је обишло неколико аутомобила, и да нико није ни помислио да успори, а камоли да стане и да их повезе, већ су им свирали да се склоне са пута. 

Уследио је део приче о путешествију који је Мирјана пренела са осмехом:

- А онда је стао један Човек, са великим Ч, обичан велики Човек и питао да ли хоћемо да нас повезе до центра Штитара ако би нам то значило. Возио је неки материјал за кречење, па је питао ако нам значи...Све три смо се погледале, нисмо могле веровати! Изненадило нас, одушевило и гануло једно добро дело једног обичног Човека у једном хладном снежном дану.

Угрејали су се у аутомобилу и око 3 километра до центра Штитара испричали као када се сретну рођаци који се дуго нису видели.

- Да смо га замолиле, сигурна сам да би нас одвезао и даље, такво нам је поверење улио. Чекао нас је мој супруг и на путу до Шапца смо коментарисали како је то велика људска душа обичног, неприметног Човека кога никада раније нисмо упознале и кога због узбуђења и свих околности нисмо ни за име питале - завршила је Мирјана причу понављајући захвалности незнанцу који је својим гестом улио наду да у људима још није ишчезла доброта.

(Телеграф.рс)